Broj 13 pre tačno deset godina nije bio taličan reprezentaciji Srbije u futsalu – u Beogradskoj areni, pred 11.161 gledalaca, poražena je od Kazahstana (2:5) u borbi za treće mesto na Evropskom prvenstvu (pobednik Španija, u finalu bolja od Rusije 7:3)!
Tog 13. februara, u gradu na ušću Save u Dunav, svedočili smo istoriji – najvećem uspehu u istoriji našeg malog fudbala i, na žalost, pruženoj ruci u znak čestitanja majstorima iz nekadašnje sovjetske republike. Doduše, mahom naturalizovanim Brazilcima?!
Behu to dani kad se u zemlji na brdovitom Balkanu, kao nikad pre i kasnije, živelo za čarobnu igru na petoparcu i držali se palčevi inspirisanoj četi Ace Kovačevića: Aksentijeviću, Periću, Janjiću, Kociću, Rajčeviću, Živanoviću, Rakiću, Radovanoviću, Milojeviću, Pršiću, Laziću, Simiću, Stojkoviću, Momčiloviću... Kadrim da do završnog dana EP, u sjajnoj organizaciji FSS i naše države, u grupnoj fazi očitaju lekcije Sloveniji 5:1 i Portugaliji s Rikardinjom 3:1, u četvrtfinalu obore Ukrajinu 2:1, u polufinalu posle produžetaka skinu kapu pred Rusijom 2:3.
Krucijalan utisak, bez obzira na dva krajnja poraza i izostanak po svemu viđenom zaslužene medalje: Srbija je ispisala zlatnu stranicu.
Ogromnog uspeha ne bi, naravno, bilo bez pionira popularne igre u nas, izborenog plasmana pod zastavom Jugoslavije na SP u Hongkongu 1992. (zbog sankcija nisu otputovali): Kovačevića, Pržulja, Andrejića, Vujovića, Petrike, Habibije, Dragoljevića, Milićevića...
Po uspostavljanju Srbije, deceniju i po kasnije, ni druge, sjajne generacije: Pavićevića, Rajića, Brzakovića, Šoša, Borojevića, Bogdanovića, Bojovića, Cvetanovića...
Sijaće futsal ponovo, sigurni smo, vic i geg oduvek su bili zaštitni znak „evropskih Brazilaca”.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
