Бјелица: Волела бих да останем у Џакарти

Кад је паковала кофере а после сјајне полусезоне у београдском Радничком у коме је уз Љубицу Милојевић и Јелену Стојић, била перјаница Крсташица, око Нове године је испунила себи жељу.

У тадашњем интервјуу за Спортски журнал Ана Бјелица је признала да путује у Индонезију, да је преломила и да јој се сан остварио – парафирала је уговор са суперлигашем Ливин Мандиријем из Џакарте што је уједно значило да ће по први пут у каријери наставити бравуре и у лиги Азије.

Три месеца касније 33-годишња трофејна репрезентативка Србије завидне клупске каријере и упркос временској разлици од шест сати поново је ту.

Позив из Улице Трг Политике 1 затекао ју је на Балију где је на заслуженом одмору. Смеје се рођена Београђанка, овог пута, прича се тицала управо Пролиге Азије, њених партија у Мандирију даљих планова, а дотакла се и репрезентације Србије.

- Толико сам размишљала о одласку у Индонезију и била сам скептична али сад могу да кажем да је ово једно од мојих најлепших и најбољих искустава у каријери. Како су се у клубу односили према мени, како је генерално била организација око свега, око терена у смислу опреме, хотела, хране. Нешто невероватно како сви који су укључени у систем размишљају о свему, о сваком детаљу. Била сам срећна од првог тренутка кад сам слетела до сада. Нисам имала ниједну замерку, напротив –перфектна је била сарадња са клубом и са тренером који је дуго година био и селектор репрезентације Тајланда, Данаијем Шриватхараметакулом – почела је разговор Ана Бјелица.

Какво је било првенство, лига, да ли сте задовољни?

- Било је изузетно напорно. То је тај тајландски систем који тренеру Данаиу одувек давао резултата и стварно мислим да је врхунски тренер. Изузетно сам срећна да сам имала прилику да радим са њим. Клуб је нов, нисмо ушле у прве четири екипе али буквално је последња утакмица одлучила. На крају смо ипак пете. Први део смо одиграле мало слабије, потом смо променили Туркињу странца са Пољакињом и у наставку смо победиле све екипе.

Потврдили сте себи да сте и даље у одличној форми?

- Доказала сам себи да и даље могу да играм на врхунском нивоу. Овде ме обожавају, прате моје утакмице. Нећу и не желим само да причам о себи али сам доказала колико могу и да могу много! Прелепо искуство.

Кад бисте подвукли црту, који је најјачи утисак?

 - Било ми је лепо и у Радничком, причали смо о томе, после је дошла и Индонезија, као остварење сна ове сезоне. Заправо, у тренуцима у којима нисам била сигурна да ли ћу уопште наставити да играм, колико ћу моћи. Ово је било нешто што ми је дошло као печат и доказ да могу да играм на завидном нивоу.

Поменули сте и саиграчице не без разлога?

- Поједине су стварно квалитетне, има и оних слабијих, али смо тимски деловале одлучно и храбро. Доста је младих у тиму, поменула бих девојку, другог дизача Габријелу Ромпис која има само 14 година. Сплетом околности и због повреда, она је од четвртог доспела до другог техничара, играла је. Одушевљена сам колико је улазила без страха, колико је допринела игри. С друге стране срећна сам што сам и ја једним делом утицала на њену игру, напредак. Увек ме чини задовољном кад могу да подржим младе играче. Не знам колико ћу дуго играти, а за њих знам да тек треба да граде каријере и да је време пред њима.

И за крај?

- Волела бих да наставим овде, у поменутом тиму. С друге стране сам научила да не треба ништа да се планира. Видећемо дан по дан. Мотивисана сам, играм добро осећам се физички баш баш у топ форми – задовољство се чује у гласу „десетке” Ливин Мандирија која се тренутно са старијом сестром Милком, бившом кошаркашицом, одмара на Балију.