„Требало је да одем у Звезду или Динамо”

Жељко Јановић провео је у Будућности непуну деценију,  због љубави према подгоричком клубу није прешао у Црвену звезду или загребачки Динамо. Некадашњи везиста сматра да је требало да поступи другачије, јер би имао и статус репрезентативца.

Рођени Подгоричанин носио је плаво-бели дрес од 1981. до 1990. Сјајне партије у дресу „ђетића” нису остале незапажене, па су стигли позиви од Драгана Џајића и Мирослава Ћире Блажевића. Није прешао у Звезду или Динамо. Касније се отиснуо у Шпанију, Француску и Португалију. Занимљиво, Јановић се у тинејџерским данима опробао у многим спортовима, па се определио за фудбал.

- Раније је било друго време. Спорт је био на сваком углу, на полигонима, на турнирима. Са 16 година приметио ме је на једном полигону покојни Милан Рогошић. Та прва година била је важна за даљи ток моје каријере. У финалу првенства Југославије за омладинце поражени смо од Црвене звезде са 2:1. За противника су играла браћа Ђуровски и та генерација. Годину касније победили смо Партизан, за који су играли Драган Манце, Зоран Чава Димитријевић, Владимир Вермезовић... И из те наше генерације једино смо Драгољуб Брновић и ја, након годину дана, пребачени у први тим Будућности - прича Јановић.

Много лепих тренутака имао је некадашњи везиста у матичном клубу.

- Било је лепо и код покојног Мише Фолића. Дебитовао сам против шампионске генерације Динама у којој су били Зајец, Крањчар, Церин... Добио сам у том мечу јак ударац, тражио измену, али сам и такав успео да постигнем прелеп гол. У финишу је капитен Цацо Љумовић затресао мрежу. То не могу да заборавим. Сећам се и меча против Вележа кад сам дао три гола Мостарцима, које је красио чувени „БМВ” – Бајевић, Марић, Владић. Дати три гола једном од најбољих голмана Југославије свих времена није мала ствар.

Јановић припада добу се играло допадљиво, а стадиони били пуну. Жељко још памти победе Будућности против клубова такозване велике четворке, како у тадашњем Титограду, тако и у Београду, односно Загребу и Сплиту.

- То су мечеви који се најдуже памте. После мене стасао је и Дејан Савићевић, а онда се Драган Вујовић вратио из Космоса. Формирана је добра екипа код Милана Живадиновића. У тој сезони победили смо Звезду у Београду, Динамо у Загребу и Хајдук у Сплиту, а са Партизаном у Хумској одиграли смо нерешено.

Имао је понуде од Драгана Џајића и Мирослава Ћире Блажевића да пређе у Црвену звезду, односно Динамо, али није отишао.

- Био сам на прагу Ријеке, мада сам направио велику грешку. Са Ријечанима је нешто искрсло. Онда сам добио позив Џајића, али сам обећао људима из Будућности да нећу ићи. Волео сам тај клуб и Подгорицу, нисам могао без њих. Много сам погрешио. Јер, да сам заиграо за Црвену звезду или загребачки Динамо, вероватно бих постао репрезентативац, а сан сваког младог спортисте је да заигра у Звезди. Ништа сада не бих мењао, али знам да сам тада много погрешио. Указала ми се велика прилика коју нисам умео да искористим.

ФОТО: Фејсбук

Имала је Будућност сјајан тим: Ђукановић, Лековић, Станисављевић, Брновићи, Вујовић, Петровић, Влаховић, Савићевић, Мијатовић, Јановић...

- Били смо као велика породица. И данас многе од њих чујем, виђамо се. Остали смо велики пријатељи. Најбољи сам са Драгољубом Брновићем и Дејаном Савићевићем. Члан  сам Извршног одбора Фудбалског савеза Црне Горе, а Дејо је први човек фудбала у нашој земљи. И кроз синдикат фудбалера одржавам контакте. Нека пријатељства су до краја живота.

Инострану каријеру Јановић је градио је у Шпанији, Француској и Португалији.

- Имао сам срећу да после Југославије играм у три лепе земље. Кад сам одлазио, био сам капитен Будућности. Тада је граница за одлазак била 28 година. И тада је требало да се све поклопи: да вас неко тражи, да сте у одличној форми, а у иностраним клубовима могла су да играју само по два странца. Тада сам био у позним играчким годинама. Задовољан сам, упознао сам културу тих земаља, стекао и тамо пријатеље.