У Лос Анђелесу 2028. заједно под заставом Србије

О женској кошарци се не говори много. Нарочито не о клупској. Некако испод радара пролази и лакоћа којом Црвена звезда већ две сезоне „гази” кроз домаће такмичење.

Недавно су црвено-беле даме, у последњем колу лигашког дела, против Меге за полувреме постигле невероватних 84 поена... За оне којима је промакао податак – црвено-беле су победиле Мегу (126:81), у другој четвртини постигнут је 71 поен (49:22).

- То мора да је неки рекорд, 49 поена за четвртину сигурно – каже Александра, старија од сестара Катанић уводећи у причу о ономе што Звезда ове сезоне ради, али и о сестринској подршци, без обзира на борбу за минутажу, будући да са две године старијом Александром дели позицију - више сличностима него разликама у карактеру, проласку кроз лепе, али и неке тешке тренутке. Наравно, и о једној највећој заједничкој спортској жељи...

Обе су се пре две године вратиле у Црвену звезду где су играчки стасале, Александра (28) из Турске, Ивана (26) из Лондона где је са Лајонсима освојила Еврокуп. Обе су репрезентативке Србије.

Александра је капитен црвено-белих дама, Ивана МВП недавно завршеног Купа „Милан Цига Васојевић” у Новом Саду, где је Звезда да 60 разлике победила Новосадску ЖКА. У шали кажу једна је капитен на терену, друга у кући.

Физички се разликују, по стилу игре и не толико, можда у неким техничким ситницама, у разговору се спонтано допуњују, осмехом разоружавају, навикле да деле све, чак и минутажу.

Већину играчког пута су заједно, а да ли је некад, можда док су биле млађе, било такмичења ко ће више да игра?

- О томе тренер одлучује... – каже Ивана, Александра се надовезује: - Волимо да играмо заједно јер једна другу разумемо. Једноставно, тад може агресивније да се одигра, ако испаднем у одбрани знам да ће сестра сигурно да ме „покрије”. Нама је лакше да играмо заједно, с тим што нас тренери не виде баш тако, нажалост...

Колико су сличне, а колико различите, не размишљају много око одговора...

- У суштини смо исте. Споља то можда делује различито, глас такође, али кад мало више „закопаш” то је исто – каже Александра, Ивана је сагласна: - Јесте, само испољавамо на различите начине емоције. У суштини исто размишљамо, различито реагујемо.

Која бурније?

- Старија сестра – каже Ивана, Александра наставља: – А, млађа смирује. Ја више показујем емоције и кад сам срећна и кад сам тужна, Ивана је, онако, промишљена.

Ивана додаје:

- Код нас је обрнуто, старија није одговорнија, смиренија...

Ипак, за кошарку се прва одлучила Александра, Ивана је пратила, као и у свему другом.

- Наш пут је такав... Ја сам ишла прва, Ивана за мном. У једном тренутку су нам се путеви мало разишли, па су се опет спојили. Прво сам ја отишла у Звезду, уписала средњу, факултет (обе студирају на ФОН-у), онда Ица мојим стопама... Ето, ту сам била прва...

Ивана наставља:

- Ту је можда кључ свега, она крене, ја учим на њеним грешкама, све промислим.

Ту је мудрост.

- Јесте, треба то препознати – одобрава Александра.

Некад не иде све по плану, врхунски спорт подразумева и неке стресне ситуације, некад и неуспех, како се носити са тим?

- Временом схватиш. У млађим селекцијама смо увек давале себе и то је период кад волиш кошарку и играш из забаве, тек кад постане професија онда почнеш да размишљаш и о другим стварима – истиче Ивана. Ана, како је сестра зове, наставља реченицу: – Нас две смо увек имале једна другу и породица је увек била уз нас, шта год да ми одлучимо. Али, имале смо и став – дај да покушам још једном, пробам на други начин... Имамо у себи то да желимо да успемо, победимо. Наравно, не буде увек резултат какав очекујеш или желиш, али сама чињеница да смо пробале, мени је већ успех и можда ће већ следећи покушај бити бољи од претходног.

Као директан пример реченог Александра наводи репрезентацију – где су обе прошле све селекције.

- Испадала сам три пута из најужег круга за велика такмичења, на крају сам отишла на Олимпијске игре. Ивана је пре мене ишла и на Европско и Светско првенство, али је није „убило” што није отишла на Игре у Паризу, била је на Европском првенству после тога, ја нисам...

Ивана има објашњење како „преживети”:

- Врати се све то. Не дешава се успех преко ноћи, то је процес који траје и у који треба веровати. Нас је водила љубав према кошарци и што не волимо да одустајемо, волимо да будемо победнице. Ако једном изгубиш, следећи пут ћеш победити. То је оно што нас држи. Тренутак неуспеха је можда само знак да треба више да радиш, промениш неке ствари где си грешио... Упорност, истрајност и рад се увек врате.

Тренутак сазнања да је једна „прекобројна”, како се проживљава?

- Много тешко је да се прихвати да тренутно ниси нечији избор. Трудила си се, тренирала, али неко не мисли да треба да будеш ту. Првих неколико дана је тешко, али после устанеш, кажеш себи: „Добро, сад ћу још више да тренирам, следећу пут ћу ја бити та” и тако сваки пут, докле год имаш то нешто у себи да и даље желиш, да те „вуче” бориш се. Ипак, то је репрезентација, нама је репрезентација нешто свето. Кад почне химна, једноставно желиш да си у том тиму који представља нашу земљу. Наша репрезентација је била успешна претходних година и логично, желимо да будемо једна од тих девојака – објашњава Александра.

Одлазак на Олимпијске игре врхунац каријере за спортисту, али опет сазнање да Ивана не иде помутило је то узбуђење?

- То је најтеже. Колико год да смо сестре и да се волимо највише на свету, свака је за себе индивидуа, играчица, али опет то гледамо као да имамо представника из куће, за кога ћемо да навијамо. У том тренутку није могло, али се надамо да ће у Лос Анђелесу бити другачије.

Ивана даје додатно објашњење:

- Не дешава се у истом тренутку да сазнамо да једна иде, друга не иде. Догоди се да прво једна „испадне” и онда навија да друга прође, тако да – прво сажалиш себе, онда бодриш и будеш срећна због сестре и то је тај круг. Али, колико год грешиле и падале, не одустајемо – каже Ивана, Александра додаје: - Обе смо „рогати” знаци, можда је и до тога.

Црвене звезда је и ове и прошле сезоне без пораза прошла кроз домаћу лигу, недавно сте освојиле Куп, очекују вас борбе у финалу плеј-офа са Студентом. На међународној сцени прошле године стале сте у првој елиминационој рунди Еврокупа, ове, нисте успеле да се квалификујете за Евролигу, у Еврокупу, после свих победа у групи, у елиминационој фази бољи је био Панатинаикос...

У чему је разлика у односу на претходну сезону, осим неких невероватних бројки у домаћим оквирима?

- Имале смо више страних играчица, екипа је јача, али можда је то фактор среће да наиђемо на противника који нам није „легао”. Верујем да је срећа велики фактор, али она се и залужи. Можда је ове године нисмо заслужиле, али имамо искуство и тебало би да то поправимо већ наредне – истиче Ивана, док Александра додаје: - Екипа је била нова и прошле и ове године и треба просто да се поклопе неке ствари. А, то што смо доминантније је можда због тога што само играмо више пресинга.

Да ли је то до Марине Маљковић која захтева идентичан приступ од почетка до краја утакмице?

- Јесте сигурно – кажу у глас – Кад нам каже: „Приђите у пресинг”, ми прилазимо, јер све се боримо за минутажу и морамо да се покажемо. Нема посустајања – заједничка је порука сестара и млађим генерацијама - Само веруј и не бој се.