Откако је почела прошла сезона, обележена чудним збивањима у табору Парног ваљка – одлазак на припремни турнир у далеку Аустралију, недовођење центра, слаби резултати у првим колима Евролиге, навијачи Партизана су се питали, налик Карлику Џонсу: „Човече, шта ми радимо?!” Наставило се у истом ритму – оставка Жељка Обрадовића, невиђене турбуленције, умало историјски порази, такмичарска година без трофеја и потпуно логично – паника је захватила читав црно-бели плебс, тачније – усијала га у тренутку кад би све морало да буде сјајно и бајно. Уприличено запаљивим најавама, снажним аквизицијама, енергијом за нове победе... Руку на срце, ни плејмејкер није помогао да се ситуација стабилизује, већ је вапајем или исхитреном реакцијом на друштвеним мрежама отворио нови фронт у Хумској.
На шта је тачно мислио ас из Јужног Судана коментаром: „Да ли сам једини који мисли да ово није нормално”, и даље није познато. Међутим, чак и да је запажање везано за приватни живот, дешавања у отаџбини или било шта друго, а да није у корелацији са Партизаном, морао је да буде свестан да ће да изазове лавину негативних коментара. Стога, присталице су ближе теорији да је тачно циљао на трансфер лето београдског великана, поготово после осме захвалнице.
Подсетимо, Партизан су напустили Двејн Вашингтон, Ник Калатес, Стерлинг Браун, Дилан Осетковски, Исак Бонга, Алекса Раданов, Шејк Милтон и Бруно Фернандо, махом странци, с којима је, извесно и логично, Џонс као рођен у САД имао ближи однос. Узимајући у обзир да је продужио уговор са црно-белима, приде и Тоње Џекири, али и да не зна да ли ће Вања Маринковић, Алексеј Покушевски и Митар Бошњаковић и остали да му буду саиграчи, оправдано се сумња да се осећа као усамљени ратник. Уједно, утисак појачава чињеница да Парни ваљак није озваничио никога, иако се увелико зна да су договорени Никола Танасковић, Кеваријус Хејс, Кајл Олман и Дерек Вилис. Анализирано из другог угла, Џонс вероватно посматра како Панатинаикос склапа састав за велика дела, Ефес сања старе успехе, Дубаи циља суверену доминацију на Јадрану, Асвел се уздиже, Фенербахче, Хапоел, Жалгирис, Олимпијакос и остали претенденти на трон се појачавају, док гигант из Хумске ћути. Можда руководиоци планирају догађај налик „Црно-белој симфонији”, то јест да у дану обелодане све аквизиције, но – онда се долази до закључка да комуникација није на нивоу. Представљен је организатор игре као лидер, играч за велика дела и темељ за будућност, па је и донекле нормално да се пита више од осталих, као што би већина на свакодневним „обичним” пословима. Остала је само недоумица, осликана кроз генерацијски сукоб, да ли је могао да мишљење задржи у кругу породице или га саопшти јавно – читај у духу модерног доба.
Како год, направио је одређену „штету”. Појачао је притисак, силан и пре оглашавања, на Остоју Мијаиловића, Жарка Паспаља и остале одговорне. Чак и да није хтео, интензивирао је захтеве навијача за одговорима, конкретним потезима, али, пре свега, резултатима у сезони испред нас.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
