„Жао ми је што нисам играо на Мондијалу 1998.“

Да би постао познат, Зоран Јовичић је играо за неколико клубова, а славан је од тренутка кад је на стадиону Црвене звезде затресао мрежу Барселоне (1:1). Како сам истиче, тај, као и погоци Партизану и против репрезентације Аргентине највеће су му драгоцености.

Нападач коме се Звездин север клањао до црне земље. Упамтили су га грчки и италијански, па француски клубови. Био је и репрезентативац Југославије. Једном речју, играч за пример.

Јовичић је рођен 17. априла 1973. у Београду. Прошао је комплетну школу Црвене звезде, али је фудбалом почео да се бави у Рудовцима.

- Мој брат, старији од мене пет година, почео је да игра у Рудовцима. Тако сам и ја одлучио да заиграм у истом клубу. Био је то друголигаш. Ту су ме приметили Тома Милићевић, Владимир Петровић Пижон и Стеван Остојић, довели су ме у Звезду. Имао сам право да играм за омладинце, потписао сам одмах професионални уговор. То је екипа која је стигла до европске титуле, био сам и на припремама у Поречу пре Барија, као и на Игману пре Токија. Суботом или недељом играо сам за омладинце, а тренирао сам са првим тимом - почео је причу Зоран Јовичић.

Био је на каљењу у Сутјески, одиграо 20 утакмица и постигао осам голова. Неопходна афирмација за потврду квалитета.

- Тада сам имао непуних 18 година. Било је актуелно да млади играчи одлазе у друге клубове на позајмицу, да имају простора више за игру. На иницијативу тренера Спасојевића дошао сам у Никшић и тамо провео мало више од полусезоне. Било је лепих момената. Пао је гол против Звезде, Партизана, тузланске Слободе, Сарајева... Било је прелепих момената које памтим све до данас. То је било 1991/92. И након позајмице вратио сам се у своју Црвену звезду.

Кратко се вратио у Звезду, па отишао у Борац из Бањалуке. Борац је данас најбољи клуб у Босни и Херцеговини, а он прати домете колектива коме је сада стотину лета.

- И данас се чујем са пријатељима и другарима из тадашње екипе Борца, са Ђукићем, Латиновићем... Недавно смо дружили на стогодишњици клуба где је наш Марко Марин поникао. Био је Љубојевић и још један број другара и саиграча из тог периода.

Јовичић је отишао у Грчку и за Етникос одиграо 57 утакмица, постигао је 19 голова. Бројке за поштовање.

- То је било 1993 и 1994. Тренер је био Милан Живадиновић. Довали су Анту Дробњака, Ненада Масловара, Миодрага Божовића... Била је јака екипа, где је поново за младог играча недостајало места. Позајмили су ме у Етникос и стадион смо делили са Олимпијакосом. Брзо сам научио језик, упознао град, сјајно искуство. Живот у Атини је посебан.

После две године Зоран се вратио у Звезду и на 62 меча сместио чак 37 лопти у противничку мрежу. Истиче да су голови против Партизана или онај против Барселоне његово најдраже остварење.

- За центарфора сваки гол је важан. Битан је и за репрезентацију против Аргентине за коју су играли Симеоне, Креспо, Ортега, Снајдер... Дао сам гол и асистирао за један гол. Никада пре тога наша репрезентација није тако нешто постигла, а тешко да ће икада и постићи, да их тамо надиграмо и победимо.

Јовичић напомиње да су вечити дербији били нешто непоновљиво.

- Пуно набоја, жеље за успехом, престижом. Били су тада добри Војводина и Обилић, али вечити дерби је нешто посебно. Имао сам несрећу да сам се 1997. повредио, укрштене лигаменте, баш против Партизана у Хумској.

Био је и први стрелац шампионата СР Југославије  1997. - Било је озбиљних нападача у лиги, конкуренција јака као земљотрес. То је лепа чињеница. И у музеју Црвене звезде налазе се сви фудбалери који су били најбољи стрелци шампионата, а да су у Звездином дресу. То мора да импонује и поносан сам на све то.

Јовичић је одиграо две утакмице за А тим СР Југославије. На дебију у Мар Дел Плати против Аргентине постигао је гол за тријумф од 3:2. Можда је могао да више пута обуче дрес државног тима.

- Прошао сам припреме за СП у Француској. Селектор је био Слободан Сантрач, његов асистент Илија Петковић, саветник Вујадин Бошков. Међутим, нисам имао среће, повредио сам се. Мондијал је врхунац каријере. Остаје жал што нисам био учесник, да сам био здрав ишао бих, можда бих постигао који гол и онда би каријера другачије изгледала.

Дуго су га памтили Абелардо и Баија. Звезда је, иначе, највише међусобних мечева, девет, одиграла са Барселоном. Тај последњи, 31. октобра 1996. изродио је великог јунака и љубимца Звездиних навијача – Зорана Јовичића. Постао је бесмртан у младим данима и вечно ће трајати код армије присталица црвено–белих. Заслужено...