Da bi postao poznat, Zoran Jovičić je igrao za nekoliko klubova, a slavan je od trenutka kad je na stadionu Crvene zvezde zatresao mrežu Barselone (1:1). Kako sam ističe, taj, kao i pogoci Partizanu i protiv reprezentacije Argentine najveće su mu dragocenosti.
Napadač kome se Zvezdin sever klanjao do crne zemlje. Upamtili su ga grčki i italijanski, pa francuski klubovi. Bio je i reprezentativac Jugoslavije. Jednom rečju, igrač za primer.
Jovičić je rođen 17. aprila 1973. u Beogradu. Prošao je kompletnu školu Crvene zvezde, ali je fudbalom počeo da se bavi u Rudovcima.
- Moj brat, stariji od mene pet godina, počeo je da igra u Rudovcima. Tako sam i ja odlučio da zaigram u istom klubu. Bio je to drugoligaš. Tu su me primetili Toma Milićević, Vladimir Petrović Pižon i Stevan Ostojić, doveli su me u Zvezdu. Imao sam pravo da igram za omladince, potpisao sam odmah profesionalni ugovor. To je ekipa koja je stigla do evropske titule, bio sam i na pripremama u Poreču pre Barija, kao i na Igmanu pre Tokija. Subotom ili nedeljom igrao sam za omladince, a trenirao sam sa prvim timom - počeo je priču Zoran Jovičić.
Bio je na kaljenju u Sutjeski, odigrao 20 utakmica i postigao osam golova. Neophodna afirmacija za potvrdu kvaliteta.
- Tada sam imao nepunih 18 godina. Bilo je aktuelno da mladi igrači odlaze u druge klubove na pozajmicu, da imaju prostora više za igru. Na inicijativu trenera Spasojevića došao sam u Nikšić i tamo proveo malo više od polusezone. Bilo je lepih momenata. Pao je gol protiv Zvezde, Partizana, tuzlanske Slobode, Sarajeva... Bilo je prelepih momenata koje pamtim sve do danas. To je bilo 1991/92. I nakon pozajmice vratio sam se u svoju Crvenu zvezdu.
Kratko se vratio u Zvezdu, pa otišao u Borac iz Banjaluke. Borac je danas najbolji klub u Bosni i Hercegovini, a on prati domete kolektiva kome je sada stotinu leta.
- I danas se čujem sa prijateljima i drugarima iz tadašnje ekipe Borca, sa Đukićem, Latinovićem... Nedavno smo družili na stogodišnjici kluba gde je naš Marko Marin ponikao. Bio je Ljubojević i još jedan broj drugara i saigrača iz tog perioda.
Jovičić je otišao u Grčku i za Etnikos odigrao 57 utakmica, postigao je 19 golova. Brojke za poštovanje.
- To je bilo 1993 i 1994. Trener je bio Milan Živadinović. Dovali su Antu Drobnjaka, Nenada Maslovara, Miodraga Božovića... Bila je jaka ekipa, gde je ponovo za mladog igrača nedostajalo mesta. Pozajmili su me u Etnikos i stadion smo delili sa Olimpijakosom. Brzo sam naučio jezik, upoznao grad, sjajno iskustvo. Život u Atini je poseban.
Posle dve godine Zoran se vratio u Zvezdu i na 62 meča smestio čak 37 lopti u protivničku mrežu. Ističe da su golovi protiv Partizana ili onaj protiv Barselone njegovo najdraže ostvarenje.
- Za centarfora svaki gol je važan. Bitan je i za reprezentaciju protiv Argentine za koju su igrali Simeone, Krespo, Ortega, Snajder... Dao sam gol i asistirao za jedan gol. Nikada pre toga naša reprezentacija nije tako nešto postigla, a teško da će ikada i postići, da ih tamo nadigramo i pobedimo.
Jovičić napominje da su večiti derbiji bili nešto neponovljivo.
- Puno naboja, želje za uspehom, prestižom. Bili su tada dobri Vojvodina i Obilić, ali večiti derbi je nešto posebno. Imao sam nesreću da sam se 1997. povredio, ukrštene ligamente, baš protiv Partizana u Humskoj.
Bio je i prvi strelac šampionata SR Jugoslavije 1997. - Bilo je ozbiljnih napadača u ligi, konkurencija jaka kao zemljotres. To je lepa činjenica. I u muzeju Crvene zvezde nalaze se svi fudbaleri koji su bili najbolji strelci šampionata, a da su u Zvezdinom dresu. To mora da imponuje i ponosan sam na sve to.
Jovičić je odigrao dve utakmice za A tim SR Jugoslavije. Na debiju u Mar Del Plati protiv Argentine postigao je gol za trijumf od 3:2. Možda je mogao da više puta obuče dres državnog tima.
- Prošao sam pripreme za SP u Francuskoj. Selektor je bio Slobodan Santrač, njegov asistent Ilija Petković, savetnik Vujadin Boškov. Međutim, nisam imao sreće, povredio sam se. Mondijal je vrhunac karijere. Ostaje žal što nisam bio učesnik, da sam bio zdrav išao bih, možda bih postigao koji gol i onda bi karijera drugačije izgledala.
Dugo su ga pamtili Abelardo i Baija. Zvezda je, inače, najviše međusobnih mečeva, devet, odigrala sa Barselonom. Taj poslednji, 31. oktobra 1996. izrodio je velikog junaka i ljubimca Zvezdinih navijača – Zorana Jovičića. Postao je besmrtan u mladim danima i večno će trajati kod armije pristalica crveno–belih. Zasluženo...
RADIM U SKAUTING SLUŽBI CRVENO-BELIH
Zoran Jovičić danas živi u Beogradu, ostao je u fudbalu.
- Bio sam kratko zaposlen u FS Srbije. Sada sam se vratio u svoju kuću, radim u skauting službi prvog tima Crvene zvezde. Pratimo sve lige evropske, pa Aziju, SAD. Pravimo bazu od mladih i talentovanih igrača sa potencijalom. Kompleksan je posao. Radim, na stadionu sam, okružen sam zvezdašima i pod „stare“ dane sam na omiljenom mestu i mogu da radim ono što volim.
POVREDE ME SPUTALE U SAMPDORIJI
Nekadašnji napadač proveo je pet sezona u Sampdoriji, dve u francuskom Kanu, a karijeru završio sa 33 godine.
- Postoji žal za većim dostignućima. Nisam se fudbalski zadovoljio. Otišao sam u Sampdoriju pod povredom. Usledila je jedna operacija kolena, pa druga povreda, onda i treća. Izgubio sam sezonu, a ekipa je bila izuzetno jaka. Lućano Spaleti bio je trener te prve godine. Nakon svih povreda, nisam ni mogao da pružim maksimum. Hteli su iz Crvene zvezde da se vratim posle Kana, ali objasnio sam tadašnjem treneru Valteru Zengi da je bolje da okončam karijeru, jer nisam mogao da pružim koliko treba. Nisam hteo da igram u svojoj Zvezdi, a da ne mogu da pružim maksimum.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
