ВРЕМЕПЛОВ - Аврамовић: Одласком у Енглеску опростио сам се од репрезентације

Радојко Аврамовић био је један од најпоузданијих чувара мреже на простору некадашње Југославије. Окитио се вредним трофејима, изградио и међународну каријеру, бранио за нашу репрезентацију, касније проглашен за најбољег тренера Југоисточне Азије.

Каријеру је почео у чачанском Борцу. Са Ријеком је 1978. и годину касније тријумфовао у купу за пехар маршала Тита. Члан је идеалног састава енглеског Нотс каунтија, најстаријег клуба на свету, за који је бранио четири сезоне. Једну сезону је био и голман Ковентрија, а каријеру је завршио у ОФК Београду. Имао је веома успешну тренерску каријеру у Оману, Кувајту, Сингапуру и Мјанмару.

Аврамовић није од почетка каријере био голман.

- Сваки почетак је и тежак и чудан. Волео сам да играм, али нисам умео да ударим лопту главом. Пар пута кад сам то покушао било ми је лоше, вртело ми се. Онда на једном тренингу није било голмана, јавим сам се да станем испред мреже. Тад сам стао и остао - започео је причу Радојко Аврамовић.

Био је голман Борца. Чачани су имали идеалан тим, а три пута пропуштали шансе да се пласирају у Прву лигу.

- Три пута сам учествовао у квалификацијама за улазак у елитни ранг, имали смо изванредан тим, али нисмо успели. Најближи циљу смо били у окршају против Борца из Бањалуке. Поред њих, елиминисани смо од Сутјеске и Пролетера. Нешто је фалило, нисмо успели.

Аврамовићу је узор био Иван Ћурковић.

- У том периоду, Ћурковић је деловао хладно, мирно, рационално... Волео сам да га гледам. Кад су у купу играли Партизан и Борац, а црно-бече тренирао Гојко Зец, избацили смо их из тог такмичења, а ја сам одбранио пенале Ђорђићу и Бјековићу. Тада је Ћуре био пред одласком из Партизана у Француску.

Радојко је рођен у Сјеници, 29. новембра 1949. Афирмисао се у Чачку, а онда лепе тренутке доживео у Ријеци. Бранио је на 162 утакмице, радовао се освајању Купа Југославије 1978. и годину дана касније.

- У Чачку ми је било прелепо. Онда је одлазак у Ријеку био шлаг на торту. Однос и професионализам био је за сваку похвалу. Тим су чинили спортисти из свих крајева Југославије, на сцени је било заједништво. Бранио сам перфектно, стигао до репрезентације. Људи који су са стране долазили да гледају утакмице нешто су видели у мени, касније ме одвели у Енглеску.

Тада није много „југовића“ било у постојбини фудбала.

- Било нас је само неколико тамо. Био је Петар Борота, Бошко Јанковић... Можда смо и ми играма дође више наших земљака.

Аврамовић је за репрезентацију Југославије бранио само једну утакмицу. Било је то 25. новембра 1978. на мечу Балканског купа у Скопљу против Грчке, меч је завршен 4:1 за плаве. Био је на припремама државног тима пред Медитеранске игре 1979. у Сплиту, али није бранио.

- Јако чудна прича! Ријека је освојила други пехар Купа  Југославије. Потписао сам нови уговор са Ријечанима и нисам размишљао о одласку у иностранство. После Скопља, играла се у Загребу утакмица са Италијом. Био сам у изванредној форми и очекивао сам да ћу редовно да браним. Онда ми је стручни штаб саопштио да сам супер голман, али против Италије су дали шансу Александру Дики Стојановићу. Тада је и Дино Зоф био резерва код Италијана. Међутим, пред један меч медитеранске репрезентације против наших „странаца“, а пред Медитеранске игре у Сплиту, састао сам се са Миљаном Миљанићем у хотелу „Југославија“. Објаснио сам да имам понуду да одем у печалбу, али не бих ишао ако ћу бранити за репрезентацију, али да заслужим то поверење. Био је коректан, рекао ми је да је понуда добра и да треба да размислим шта да урадим. Тај одговор био ми је јасан. Сутрадан сам ухватио први авион и одлетео у Лондон, али тад је било да када одеш у иностранство да заборавиш на позив селектора.

Радојко Аврамовић је као тренер, радио у Оману, Кувајту, Сингапуру и Мјанмару. За њега као да није било посла у Југославији и Србији.

- Радио сам у маркетингу Ријеке. Онда сам 1990. добио позив из Омана. Тамо сам био тренер голмана. Код нас је тада било лоше време, па сам имао срећу да сам добио позив и отишао. Онда сам догурао до тренера А репрезентације Омана. Тамо сам провео седам година, па прешао у Кувајт и формирао олимпијски тим. Онда сам се  квалификовао за Олимпијске игре у Аустралију. За Кувајт је то био грандиозан успех. Касније сам постао селектор А репрезентације Кувајта. Освојио сам Западноазијске игре. И у Сингапуру сам три пута освајао Јужноазијске игре. Учествовало је 11 земаља. Посебно сам поносан на те резултате, пре мене то нико није успео није.