Зоран Самарџија био је миљеник навијача Жељезничара. Нападач префињених манира умеће је показао и у Француској, Белгији и на Кипру. Пун је успомена, јер верује да је све лепо у фудбалу остало у прошлости.
Рођен је 6. децембра 1962. у Сарајеву. Данас живи у Белгији и одлази у град на Миљацки када се укаже прилика.
- Одем пуне душе у Сарајево. То је мој град, иако тамо немам више живих сродника. Родитељи су ми преминули доста млади, отац је имао свега 52 године. Мајка је била нешто старија кад се преселила у вечност. Ипак, у Сарајеву имам доста старих пријатеља, животних и клупских - прича Зоран Самарџија.
Некадашње лево крило прошло је све селекције Жеље, прилику у првом тиму добио је код Ивице Осима.
- Дошао сам на Грбавицу преко мог старијег брата Драгана. Наш комшија био је Ненад Старовлах, успешан тренер. Одвео је Драгана, а касније и мене у Жељезничар. Тако је све почело. Иначе, мој брат био је изузетан таленат и омладински репрезентативац. Нажалост, млад је доживео повреду предњих укрштених лигамената. У репрезентацији је био капитен браћи Вујовић и покојном Ивану Гудељу. После Жеље отишао је у Војводину, па у бањалучки Борац, а у Швајцарској је завршио каријеру. У Жељу дошао са десет година. Имали смо изузетне тренере: Душка Бајића, Лују Крањца, касније Чика Радовића. Моју генерацију чинили су Шкрба, Чурић, Гутовић, Матковић, Баљић, Чапљић, Дубљевић, Баждаревић... У првом тиму били су Никић, Бахтић, Комшић, Паприца. Дошли су Шкоро, Михајловић и Шабанаџовић. Тим за незаборав.
Самарџија је за Жељу одиграо 97 утакмица, био је то тим који је имао изузетне појединце, али нису освајали трофеје.
- Често сам о томе размишљао. Сањам утакмицу против Видеотона. У првенству смо изгубили важну утакмицу од Црвене звезде са 1:3. Били смо на врхунцу, веровали да ћемо бити шампиони Југославије. Наша генерација жали што нисмо дочепали се финала Купа УЕФА. И данас сматрамо да бисмо против Реала показали много више од мађарске екипе. За Мадриђане су играли Гордиљо, Гаљего, Мичел, Бутрагењо, Шустер...
Окршаји са Видеотоном остали су у сећању свим навијачима Жељезничара.
- Неспретно и несрећно смо спречени да се нађемо у финалу. Примили смо гол два минута пре краја. Сви смо почели да славимо, али живот је такав. Грешке се праве у фудбалу. Остали смо без среће.
Самарџија је имао много тренера, апострофира да је Ивица Осим био нешто посебно.
- Осим је био испред свог времена, част свим тадашњим тренерима. Имао је увек нешто више од других - фудбалску интелигенцију, вратио се из Француске и тражио је чување лопте, један, два, три додира, да се праве акције преко крила, да лопта што чешће улази у шеснаестерац, да се млади играчи прилагођавају старијима. Онда је дошла смена генерација. Отишли су Сарачевић, Никић, Бахтић, Паприца... Од децембра 1984. гурали смо заједно.
Зорану су увек су годили позиви од Партизана, Црвене звезде, Динама, Хајдука.
- Имао сам понуду Партизана. Био сам на разговорима са Ненадом Бјековићем и Жарком Зечевићем и био сам близу Хумске. Осим ми је тада рекао да останем у свом клубу и граду. Из Жељезничара су ми дали стан и паре. Направио сам грешку. Онда сам од Станка Поклеповића добио позив да дођем у Хајдук. Погрешио сам што нисам отишао у већи клуб, због чега сам, одлазећи у печалбу, завршио у друголигашкој дивизији Француске.
Самарџија је 1986. постао члан Руана, после две године прешао у белгијски Алст, да би последње три године каријере провео у Арису из Лимасола.
- У Француској је било најтеже играти. Нисам се најбоље снашао, тешки су ми били тренинзи. Никада пре нисам трчао 90 минута по шуми. Онда су ме пустили да одем у Белгију, где ми је било далеко лакше. Ту сам се добро снашао, али кад је дошло време за промене, отишао сам на Кипар. Тамо је био легенда из Украјине Олег Блохин. Он је два пута освајао Златну лопту. У Лимасолу сам имао живот из снова – закључио је Самарџија.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.