Мирослав Житњак наговештавао је блиставу каријеру голмана, али је распад Југославије помутио његову славу. Он је, ипак, један од запаженијих чувара мреже с краја осамдесетих година прошлог века. Најдуже је бранио у Осијеку, где је потом био тренер чувара мреже, спортски директор и шеф струке првог тима.
- Рођен сам у Ђакову и тамо сам почео да тренирам. Са 16 година дошао сам у Осијек и одмах сам прикључен првом тиму и ту сам стасавао. Сећам се сваког детаља свог сазревања, била су то предивна времена – каже Житњак.
Осијек је увек имао врхунске чуваре мреже: Ратомира Дујковића, Душан Алемпића, Бранка Давидовића, Чеду Мараса, Влада Билића... Због звучних имена који су носили јединицу клуба из Славоније, није било лако стасавати, али је успео у потпуности.
- Квалитет и огромна конкуренција утицали су да и ја будем још бољи. Учио сам од тренера голмана, па и од старијих колега Владе Билића, Шкаре, Алемпића. Прво ми је Паво Мајер преносио знање и искуство. И данас кроз школу голмана Осијека све стечено преносимо са колена на колено. Имамо срећу да можемо ова времена поредити са оним, давно прохујалим и из свега извлачити оно најбоље.
Житњак је у првом „мандату“ нанизао је више од 100 званичних утакмица за Осијек, био је и капитен. Онда је отишао у Загреб, па се вратио на Градски врт. Бранио је и у Леирији, једном је проглашен најбољим голманом првенства Португалије.
- Задовољан сам оствареним. Не бих ништа мењао. Често ми људи кажу да нисам са вршњацима ишао у Чиле 1987. Тако вам је у животу, негде се врата затворе, а на некој другој страни се отворе. Нисам путовао у Чиле, али сам ишао са А тимом Југославије у Шпанију, са играчима који су били много старији од мене и који су ми били идоли, од Сафета Сушића, Меше Баждаревића и свих великих играча. Огромна част и понос била ми је да сам уопште у њиховом друштву. Нисам био превише гладан великих клубова и новаца. Било је понуда од знатно већих клубова, али сам настојао увек да будем на земљи.
Мирослав је више пута бранио за младу репрезентацију Југославије, једној је стајао испред мреже А тима Хрватске.
- Код голмана је све специфично. У сениорском тиму Југославије био сам два-три пута, седео сам на клупи. Тако сам и у репрезентацији Хрватске више пута био резерва. Неприкосновен је био Дражен Ладић и било је тешко добити минут-два. За Југославију су бранили Томислав Ивковић, Фахрудин Омеровић, Драгоје Лековић. Одлични су били Бранко Давидовић, Милош Ђурковић, Стеван Стојановић, Момчило Грошев, Драган Шкрба. Био сам у друштву са једним голманом Милана који је 15 година седео на клупи, а има прегршт трофеја.
Житњак живи у Осијеку, волео би да ускоро његов клуб буде конкурентнији у Хрватској, да заигра у Европи.
- Имали смо срећу пре пар година да решимо важну инфраструктуру, добили смо прелеп стадион. Порасли су апетити, хтело се и резултатски ићи напред. Осијек је регионални клуб и знатно иза је националних колектива какви су Динамо и Хајдук. Доста је млад и неискусан клуб у борби за титулу, још се тражимо. Данас је у фудбалу доста промена. Тренери се брзо мењају, а за добар резултат треба конкретан план и континуитет.
ИМА КВАЛИТЕТА НА НАШИМ ПРОСТОРУ
Мирослав Житњак прати збивања у шампионатима Србије, Словеније, Црне Горе, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, међутим, није сигуран да су се стекли услови да се организује Регионална лига.
- Тешко је поредити данашње време са периодом од пре 35 година због низа фактора. У регионалној лиги било би што више квалитетних утакмица. Свака од наведених држава има два или три клуба која доминирају. Остали су у просеку и траже се. Ту и тамо неко искочи. Драго ми је да на екс ЈУ подручју постоји квалитет, присутан је дух према фудбалу. Фудбал је лагано прешао у науку, све више се располаже подацима и бројкама, то никако не треба да буде на првом месту.
ФУДБАЛ СА ОЦА НА СИНА
Позив голмана је код Житњака породична традиција. Његов отац је бранио, па Мирослав, али и његов син Борна, данас чувар мреже Вардарца.
- Нормално је да спортиста, ако има децу, тежи да га наследе. Малишани у родитеље гледају као у идоле. Вероватно имају жељу за кретањем у том правцу. Синове сам терао да завршавају факултете, на крају се показало да им је фудбал у генима и срцу. Верујем да ће и моји унуци да се доказују кроз спорт и формирају се као спортске личности.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
