Zoran Samardžija bio je miljenik navijača Željezničara. Napadač prefinjenih manira umeće je pokazao i u Francuskoj, Belgiji i na Kipru. Pun je uspomena, jer veruje da je sve lepo u fudbalu ostalo u prošlosti.
Rođen je 6. decembra 1962. u Sarajevu. Danas živi u Belgiji i odlazi u grad na Miljacki kada se ukaže prilika.
- Odem pune duše u Sarajevo. To je moj grad, iako tamo nemam više živih srodnika. Roditelji su mi preminuli dosta mladi, otac je imao svega 52 godine. Majka je bila nešto starija kad se preselila u večnost. Ipak, u Sarajevu imam dosta starih prijatelja, životnih i klupskih - priča Zoran Samardžija.
Nekadašnje levo krilo prošlo je sve selekcije Želje, priliku u prvom timu dobio je kod Ivice Osima.
- Došao sam na Grbavicu preko mog starijeg brata Dragana. Naš komšija bio je Nenad Starovlah, uspešan trener. Odveo je Dragana, a kasnije i mene u Željezničar. Tako je sve počelo. Inače, moj brat bio je izuzetan talenat i omladinski reprezentativac. Nažalost, mlad je doživeo povredu prednjih ukrštenih ligamenata. U reprezentaciji je bio kapiten braći Vujović i pokojnom Ivanu Gudelju. Posle Želje otišao je u Vojvodinu, pa u banjalučki Borac, a u Švajcarskoj je završio karijeru. U Želju došao sa deset godina. Imali smo izuzetne trenere: Duška Bajića, Luju Kranjca, kasnije Čika Radovića. Moju generaciju činili su Škrba, Čurić, Gutović, Matković, Baljić, Čapljić, Dubljević, Baždarević... U prvom timu bili su Nikić, Bahtić, Komšić, Paprica. Došli su Škoro, Mihajlović i Šabanadžović. Tim za nezaborav.
Samardžija je za Želju odigrao 97 utakmica, bio je to tim koji je imao izuzetne pojedince, ali nisu osvajali trofeje.
- Često sam o tome razmišljao. Sanjam utakmicu protiv Videotona. U prvenstvu smo izgubili važnu utakmicu od Crvene zvezde sa 1:3. Bili smo na vrhuncu, verovali da ćemo biti šampioni Jugoslavije. Naša generacija žali što nismo dočepali se finala Kupa UEFA. I danas smatramo da bismo protiv Reala pokazali mnogo više od mađarske ekipe. Za Madriđane su igrali Gordiljo, Galjego, Mičel, Butragenjo, Šuster...
Okršaji sa Videotonom ostali su u sećanju svim navijačima Željezničara.
- Nespretno i nesrećno smo sprečeni da se nađemo u finalu. Primili smo gol dva minuta pre kraja. Svi smo počeli da slavimo, ali život je takav. Greške se prave u fudbalu. Ostali smo bez sreće.
Samardžija je imao mnogo trenera, apostrofira da je Ivica Osim bio nešto posebno.
- Osim je bio ispred svog vremena, čast svim tadašnjim trenerima. Imao je uvek nešto više od drugih - fudbalsku inteligenciju, vratio se iz Francuske i tražio je čuvanje lopte, jedan, dva, tri dodira, da se prave akcije preko krila, da lopta što češće ulazi u šesnaesterac, da se mladi igrači prilagođavaju starijima. Onda je došla smena generacija. Otišli su Saračević, Nikić, Bahtić, Paprica... Od decembra 1984. gurali smo zajedno.
Zoranu su uvek su godili pozivi od Partizana, Crvene zvezde, Dinama, Hajduka.
- Imao sam ponudu Partizana. Bio sam na razgovorima sa Nenadom Bjekovićem i Žarkom Zečevićem i bio sam blizu Humske. Osim mi je tada rekao da ostanem u svom klubu i gradu. Iz Željezničara su mi dali stan i pare. Napravio sam grešku. Onda sam od Stanka Poklepovića dobio poziv da dođem u Hajduk. Pogrešio sam što nisam otišao u veći klub, zbog čega sam, odlazeći u pečalbu, završio u drugoligaškoj diviziji Francuske.
Samardžija je 1986. postao član Ruana, posle dve godine prešao u belgijski Alst, da bi poslednje tri godine karijere proveo u Arisu iz Limasola.
- U Francuskoj je bilo najteže igrati. Nisam se najbolje snašao, teški su mi bili treninzi. Nikada pre nisam trčao 90 minuta po šumi. Onda su me pustili da odem u Belgiju, gde mi je bilo daleko lakše. Tu sam se dobro snašao, ali kad je došlo vreme za promene, otišao sam na Kipar. Tamo je bio legenda iz Ukrajine Oleg Blohin. On je dva puta osvajao Zlatnu loptu. U Limasolu sam imao život iz snova – zaključio je Samardžija.
OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
