Miroslav Žitnjak nagoveštavao je blistavu karijeru golmana, ali je raspad Jugoslavije pomutio njegovu slavu. On je, ipak, jedan od zapaženijih čuvara mreže s kraja osamdesetih godina prošlog veka. Najduže je branio u Osijeku, gde je potom bio trener čuvara mreže, sportski direktor i šef struke prvog tima.
- Rođen sam u Đakovu i tamo sam počeo da treniram. Sa 16 godina došao sam u Osijek i odmah sam priključen prvom timu i tu sam stasavao. Sećam se svakog detalja svog sazrevanja, bila su to predivna vremena – kaže Žitnjak.
Osijek je uvek imao vrhunske čuvare mreže: Ratomira Dujkovića, Dušan Alempića, Branka Davidovića, Čedu Marasa, Vlada Bilića... Zbog zvučnih imena koji su nosili jedinicu kluba iz Slavonije, nije bilo lako stasavati, ali je uspeo u potpunosti.
- Kvalitet i ogromna konkurencija uticali su da i ja budem još bolji. Učio sam od trenera golmana, pa i od starijih kolega Vlade Bilića, Škare, Alempića. Prvo mi je Pavo Majer prenosio znanje i iskustvo. I danas kroz školu golmana Osijeka sve stečeno prenosimo sa kolena na koleno. Imamo sreću da možemo ova vremena porediti sa onim, davno prohujalim i iz svega izvlačiti ono najbolje.
Žitnjak je u prvom „mandatu“ nanizao je više od 100 zvaničnih utakmica za Osijek, bio je i kapiten. Onda je otišao u Zagreb, pa se vratio na Gradski vrt. Branio je i u Leiriji, jednom je proglašen najboljim golmanom prvenstva Portugalije.
- Zadovoljan sam ostvarenim. Ne bih ništa menjao. Često mi ljudi kažu da nisam sa vršnjacima išao u Čile 1987. Tako vam je u životu, negde se vrata zatvore, a na nekoj drugoj strani se otvore. Nisam putovao u Čile, ali sam išao sa A timom Jugoslavije u Španiju, sa igračima koji su bili mnogo stariji od mene i koji su mi bili idoli, od Safeta Sušića, Meše Baždarevića i svih velikih igrača. Ogromna čast i ponos bila mi je da sam uopšte u njihovom društvu. Nisam bio previše gladan velikih klubova i novaca. Bilo je ponuda od znatno većih klubova, ali sam nastojao uvek da budem na zemlji.
Miroslav je više puta branio za mladu reprezentaciju Jugoslavije, jednoj je stajao ispred mreže A tima Hrvatske.
- Kod golmana je sve specifično. U seniorskom timu Jugoslavije bio sam dva-tri puta, sedeo sam na klupi. Tako sam i u reprezentaciji Hrvatske više puta bio rezerva. Neprikosnoven je bio Dražen Ladić i bilo je teško dobiti minut-dva. Za Jugoslaviju su branili Tomislav Ivković, Fahrudin Omerović, Dragoje Leković. Odlični su bili Branko Davidović, Miloš Đurković, Stevan Stojanović, Momčilo Grošev, Dragan Škrba. Bio sam u društvu sa jednim golmanom Milana koji je 15 godina sedeo na klupi, a ima pregršt trofeja.
Žitnjak živi u Osijeku, voleo bi da uskoro njegov klub bude konkurentniji u Hrvatskoj, da zaigra u Evropi.
- Imali smo sreću pre par godina da rešimo važnu infrastrukturu, dobili smo prelep stadion. Porasli su apetiti, htelo se i rezultatski ići napred. Osijek je regionalni klub i znatno iza je nacionalnih kolektiva kakvi su Dinamo i Hajduk. Dosta je mlad i neiskusan klub u borbi za titulu, još se tražimo. Danas je u fudbalu dosta promena. Treneri se brzo menjaju, a za dobar rezultat treba konkretan plan i kontinuitet.
IMA KVALITETA NA NAŠIM PROSTORU
Miroslav Žitnjak prati zbivanja u šampionatima Srbije, Slovenije, Crne Gore, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine, međutim, nije siguran da su se stekli uslovi da se organizuje Regionalna liga.
- Teško je porediti današnje vreme sa periodom od pre 35 godina zbog niza faktora. U regionalnoj ligi bilo bi što više kvalitetnih utakmica. Svaka od navedenih država ima dva ili tri kluba koja dominiraju. Ostali su u proseku i traže se. Tu i tamo neko iskoči. Drago mi je da na eks JU području postoji kvalitet, prisutan je duh prema fudbalu. Fudbal je lagano prešao u nauku, sve više se raspolaže podacima i brojkama, to nikako ne treba da bude na prvom mestu.
FUDBAL SA OCA NA SINA
Poziv golmana je kod Žitnjaka porodična tradicija. Njegov otac je branio, pa Miroslav, ali i njegov sin Borna, danas čuvar mreže Vardarca.
- Normalno je da sportista, ako ima decu, teži da ga naslede. Mališani u roditelje gledaju kao u idole. Verovatno imaju želju za kretanjem u tom pravcu. Sinove sam terao da završavaju fakultete, na kraju se pokazalo da im je fudbal u genima i srcu. Verujem da će i moji unuci da se dokazuju kroz sport i formiraju se kao sportske ličnosti.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
