Ђорђевић: Идемо да се побијемо за медаљу

Како је дочекао, Копаоник је на исти начин и испратио најбоље кошаркаше Србије – облацима, ветром, тек по којим зраком сунца. Aли, свих ових дана био им је прави дом. Место на коме су напунили ноге и плућа, које напуштају максимално спремни за оно што их чека.

Преподневним тренингом Орлови су ставили тачку на базични део припрема. Торбе су већ биле спаковане, ручали су и кренули у Београд. Пре тога, селектор Александар Ђорђевић, сумирао је учињено, причао о свему што је било, али и ономе што тек следи. 

Водећи се филозофијом „корак по корак“, Ђорђевић је после квалификационог турнира рекао да је Србија остварила први циљ и да ће сада поставити нови. Мада, Орлови су одавно знали шта је он.

- Ми не бежимо од тога да на било које такмичење идемо да се боримо за медаљу – узвраћа човек који је нашој земљи донео много одличја.

Додајући да је и овог пута то постављено као циљ, Ђорђевић је наставио:

- Идемо да се побијемо за медаљу. Сви ми као спортисти и спортски радници, имамо право да тако нешто кажемо. Са друге стране, имамо обавезу јер се бавимо кошарком у Србији, представљамо земљу која има кошаркашку традицију и квалитет. На Олимпијаду долазимо као вицешампиони света, као четврти у Европи. Апсолутно желимо ту шансу да се боримо за медаљу. Не бежимо од ње, без обзира на промене у тиму.

Неке су због повреда, неке због других ствари...

- Без обзира на све то, ово је најбоља репрезентација Србије у овом тренутку. Имамо снагу колектива, којом сам ја стварно јако задовољан. Заједништво које влада међу свима нама, за које се надам да сте имали прилику да видите. Начин на који играмо... Имам обичај да кажем - можда сам већ и досадан – да терен не лаже. И то је стварно тако. Види се када екипа игра заједно и то је добра карактеристика репрезентације Србије.

Како је рекао, то је база од које се креће:

- После су потребни сви остали квалитети да би се дошло до врхунског резултата. Да се погоди форма, да имамо добар дан, да у правом тренутку играчки имамо високо индивидуално самопоуздање. Да нас повреде заобиђу, што је велики кључ таквих такмичења, па да будемо мирни у глави, али пуног срца и задовољни представљамо своју земљу. Први пут је Србија на Олимпијади. Само то нас већ чини веома поноснима.

Чињеница је да је овог лета померања и промена изазваних „повредама и неким другим стварима“ било много. Колико су се оне одразиле на тим, како су их превазишли, питамо селектора.

- На вама је да то оцените, а на нама да пружимо најбоље што можемо на терену. Свако ће да слаже ако каже да није утицало. Наравно да јесте. Сви ми причамо о разним епизодама, бавимо се тим стварима, желећи да то никада не утиче на крајњи резултат. Све време су кошарка и игра биле у другом плану. Нажалост. То је оно због чега је мени жао као тренеру групе играча и човеку који не бежи од тога да буде оцењен на основу онога шта му екипа пружа на терену. Изволите.

Наставио је...

- Играчи су дошли у врло тешком и захтевном тренутку, физички потпуно истрошени. Успели смо да их регенеришемо, да поново створимо ту страст, жељу, да их кроз физички опоравак и регенерацију ставимо у функцију захтевне групе, пресије и свега около што се дешавало. И да покажемо игру какву смо показали у Београду.

Игра је била одлична, посебно у две најважније утакмице – полуфиналу и финалу.

- Појавили су се неки нови играчи, неке наше потврде квалитета, брза покретљива игра, пуна екстра пасова... Велико заједништво. Постали смо екипа која је доста тешка за скаутирање. Са свих страна постоји нешто. Оно што играчи воле и што пружају на терену је потпуни недостатак егоизма. Решења траже у тимској игри.

Једна ствар посебно радује селектора.

- Одбрана је већ постала добар заштитни знак ове екипе. Нико не бежи од одбрамбених задатака. Шта више. Имам увек по тројицу играча који на терену кажу – „Сале, дај мени овога, ја ћу најбољег...“ То ме храбри и волим када то видим. Сигурно да је тај карактер полази од Стефана Марковића, који већ дуго лупа печат овој екипи, а и други играчи су то и те како прихватили. Енергију и велику жељу кроз одбрану преносе на терен. Одатле ми крећемо да тражимо победе – рекао је Ђорђевић.

Прича о Мачвану је отворила приче о осталим играчима.

- Има ту много момака о којима бих ја потрошио речи хвале... Ту је Стефан Бирчевић који је опет био спреман да буде у тој улози, у којој јесте. Па Калинић и Богдановић који својом енергијом носе, Теодосић који нас обоји визијом и екстра квалитетом, без обзира на физичке проблеме које носи из сезона. Ту имамо добар однос према раду и захтевима. О Стефану Марковићу сам већ причао, ту је и Стефан Јовић који није био прошле године, сада је ту али у другачијој улози у односу на оно што има у свом клубу. Симоновић који и даље има своју улогу. Па Радуљица, Јокић који је показао квалитет, на нама је било да му искристалишемо улогу.

Задржали смо се на Јокићу. Селектора питамо, да ли га је можда изненадио.

- Искрено, није! Већ годинама је било очигледно да он има кошаркашки таленат, тај „виц“. Дуго се није појавио играч који се игра кошарке на тој позицији, као што он то ради. Што је јако добро. Али, опет, та позиција је јако захтевна, поготову на репрезентативном нивоу. Ове сезоне је добио оно што му је недостајало, а то је рад на телу. Физикалије су биле проблем док је био овде у Србији. Све је то озбиљно схватио.

Додајући да је због Јокића већ две године у контакту са Артурасом Карнишовасом, асистентом генералног менаџера Денвера и да је прошлог лета знао да на Јокића неће рачунати, Ђорђевић је наставио:

- Знао сам да ће он да буде повучен и да ће да оде да игра Летњу лигу и зато га нисмо још прошле године укључили у рад. Циљ Денвера је био да његово тело доведу у ред. То је уствари његов највећи напредак ове године. 

Није само код Јокића битна „атлетика“. То је оно на чему селектор инсистира од како је дошао за кормило српског националног тима.

- На овом нивоу тело је апсолутно примарно. То можемо да видимо већ сада по стаменим и снажним Литванцима који су од тог аспекта индивидуалног, направили заштитни знак, већ петнаестак година, од како се Марчуљонис вратио из Америке и појавио у њиховој репрезентацији са тим физикалијама, њима је то био пример. То је оно о чему ја причам од првог дана овде – атлетика, физичка спремност, рад на телу, вертикалност, борба, спремност на дуел, па онда на све то додати таленат, индивидуалне техничко-тактичке квалитете. Сада је то приоритет – закључио је Ђорђевић.