Наставља даље Љубивоје у „Личним документима“ како је обожавао Дулета Савића и његов арт гол против Арсенала на Хајберију, како памти Пижонов погодак против Партизана када је предриблао целу одбрану и ушао у гол, како је гледао Белодедића, Југовића, Деју и ту сјајну генерацију, како је испратио прве утакмице великих играча Дејана Станковића и Немање Видића...
- Проредио сам одласке на стадион, посебно када је Растко отишао. Ми смо били последњи „Цигани“ и најдража парола коју смо имали била је: „Ми смо Цигани, најјачи смо најјачи.“ Нама су свуда викали Цигани. Није било погрдно, јер је било тачно. Никада нисам волео навијачко име Делије, јер су му кумовали Удба и криминалци. Себе и даље зовем Циганином. Додуше једним од тужнијих, самих Цигана на свету, зато што су Цигани отишли, а Звезда је таква каква је и биће само гора. Заувек.
Некоме ће се закључак свидети, некоме не. Али то је Љубивоје Тадић. Увек без длаке на језику.
Комплетан текст можете да прочитате у штампаном броју Магазина Спортског журнала за 15. април. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
