.gif)
АБА трофеј у једној руци, МВП признање намењено најбољем играчу финала у другој, а виза за Евролигу у џепу. Много разлога да Чарлс Џенкинс у четвртак око поноћи са великим осмехом на лицу уђе у аутобус Црвене звезде постављен испред хотела Панорама и крене на импровизован дочек код Пионира.
Иако је испред клуба још један велики циљ – титула првака Србије, оно што је најважније је завршено. Са само два пораза целе сезоне црвено-бели су потврдили доминацију у региону и осигурали континуитет у европској елити. Друштву у коме су такође показали класу, покупили много симпатије, са импресивних 16 победа остали први испод црте за плеј-оф, али поносни на пут и траг који су оставили.
Све због чега се Џенкинс вратио у како каже свој други дом, не само да је остварио, већ и дебело премашио. Црвена звезда му је дала много, као и он њој. Био је то однос међусобног поштовања и љубави. Однос који се може сагледати кроз четири кључна сегмента. Резултат, сарадња са Дејаном Радоњићем, тимски дух и Делије.
Док је још увек био преплављен осећањем задовољства, то су биле у теме које смо прошли са популарним Ђенком. Кренули смо баш тим редом и разговор почели кратком ретроспективом дугог, напорног и доминантног пута до најважнијег циља – АБА трофеја.
- Иза нас је веома дугих осам месеци, са лудим распоредом Евролиге. Али, све време смо били свесни шта су нам приоритети. Повреде су нам отежавале позицију, плеј-оф смо играли без Јовића, играо сам много минута, као и Лазић. Али, испуњен сам предивним емоцијама.
Џенкинс је потом открио детаље са једног тимског разговора, дан пред мајсторицу у Загребу.
- Рекли смо један другоме, морамо да запнемо и ово да изнесемо што пре. Само гледати толике филмове и припремати се за мечеве је психички тешко и напорно, да не говорим о нечему другом. И то нас је додатно носило. Изашли смо на терен, били чврсти, играли против веома квалитетног тима и победили. Труд се исплатио.
Знам да ми Радоњић увек чува леђа
Џенкинс је препричао недавни догађај.
- Овде се осећам добродошао, вољен. На финалу Купа сам играо лоше. Када смо се вратили у хотел, Радоњић ми је рекао да не бринем: „Играћеш добро у плеј-офу АБА лиге, сигуран сам у то!“ И тако је било.
И тако смо дошли до, по Џенкинсу, кључног фактор његових издања – рад и однос са Дејаном Радоњићем.
- Он ми верује. То је нешто што сваки играч на свету жели од тренера. То не значи да смем да шутнем са пола терена. Али, он зна како могу да будем успешан, како могу да помогнем тиму и стално говори шта треба да радим. То се не проналази тако лако. Можда када радиш са неким тренером дуги низ година. Можда! А, он ми је то дао већ у другој сезони. Његов менталитет, то је нешто невероватно. Током моје прве године ме померио на позицију бека, како бих више помогао тиму и био је потпуно у праву. Сада, када је Јовић испао, није било питање ко ће заузети његово место у стартној петорци. Није било дилеме. Само је дошао код мене и рекао – играј! Ту сам да ти помогнем. То показује колико има поверење. Када имаш поверење шефа, све је много лакше. И када погрешим, знам да ми чува леђа.
Ако се нешто може назвати спортском неправдом, то је чињеница да Црвена звезда неће бити део Топ 8 Евролиге. После 16 победа и толико великих дела, остати први испод црте – много боли. Иако се ради о резултату за понос у поштовање.
- Прошле године сам био толико љубоморан што нисам био део Црвене звезде која игра у четвртфиналу. Али, освојити АБА лигу и обезбедити континуитет у Евролиги је сигурно много важније. Иза нас је сјајна година у Европи. Даље је отишао тим са истим бројем победа. Али, реално, нико није веровао да можемо толико далеко да догурамо. Када погледате наш састав и састав противника, реално је рећи – ови момци немају шта да траже. Али, ми смо се такмичили и побеђивали. То је тај српски менталитет. Срби се само такмиче. Они то воле. Погледајте и репрезентацију. То је оно о чему говорим.
Да ли су Џенкинса саиграчи заразили тим српским менталитетом?
- Наравно. То мора да ти се деси када проводиш време са овим момцима. Када видиш колико се они боре, колико су спремни да дају на сваком тренингу и утакмици и шта су све спремни да ризикују у борби за лопту, не можеш да седиш и то посматраш. Ја такав нисам. Они су пробудили у мени толико добрих ствари. Одбрана у Америци ми није била јача страна, на колеџу или НБА. И сада када друговима причам да се то променило, не верују ми. Све је то заслуга, ових момака.
Комплетан текст можете да прочитате у штампаном броју Спортског журнала за 15. април. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
