Србија највећа сила настала после распада две супер силе

Те медаље су наше, заједничке, југословенске и не дамо никоме да их данас деле по њиховом нахођењу. Играли смо за тадашњу земљу, за њену химну и поносни смо на тај период свог живота - рекли су, малтене углас, светски шампиони из Љубљане 1970, када су их о томе питали уочи премијере документарног филма „Били смо прваци света“, пре четири године.

После распада СФР Југославије, 1991, СР Југославија је баштинила њену кошаркашку традицији, па затим Србија и Црна Гора, и на крају – Србија. Ипак, треба бити реалан па рећи да све медаље прве наше златне генерације, која је од 1970. до 1980. освојила све живо, једнако припадају и Ћосићу (Хрватска) и Данеуу (Словенија) и Делибашићу (БиХ) и Далипагићу, Кићановићу или Славнићу (Србија).

Међутим, требало би да се зна и то да су српски тренери и функционери патентирали систем који је доносио такве вансеријске резултате. То се види и по томе што је после слома СФРЈ, Србија имала убедљиво највише успеха. Наша репрезентација се у осам блиставих година (седам освојених медаља од 1995. до 2002) „стицајем околности“ звала Југославија иако су за њу играли малтене само Срби.

Кад је реч о евробаскетима у том периоду, у Атини 1995. била је то сто одсто српска репрезентација (Паспаљ се изјашњава као Србин из Црне Горе). Две године касније у Барселони српски играчи су чинили 92,7 одсто (11 од 12 играча, Булатовић је био Црногорац) националног тима, а исти проценат је био и у Паризу 1999 (Шћепановић Црногорац), док је у Истанбулу 2001. то било 83,3 % (10 од 12, Дробњак и Шћепановић Црногорци).

На 40. Евробаскету, који се приводи крају у Истанбулу, половину учесника у осмини финала представљали су „делови“ Југославије и Совјетског Савеза: Србија, Словенија, Хрватска, Црна Гора (све четири СФРЈ), Русија, Литванија, Летонија и Украјина (СССР). У четвртфиналу, опет, половина: Србија, Словенија, Русија, Летонија. У полуфиналу, три од четири: Србија, Словенија, Русија.

Совјетски Савез и Социјалистичка Федеративна Република Југославија дебитовали су на европским првенствима у Прагу 1947. Од тада, па до њиховог распада, одиграна су 23 континентална шампионата (1947-1991) на којима су ове две репрезентације освојиле заједно 19 златних медаља (СССР 14, СФРЈ 5).

По једна титула припала је Египту (1949), Мађарској (1955) и Грчкој (1987). С тим да на „Евробаскету 1949“ нису учествовали ни Совјетски Савез ни Југославија, јер нису желели да путују у Египат (тако је једна афричка селекција, којој је стицајем околности поверена организација, постала европски првак на шампионату са свега седам екипа).

Темеље совјетској школи кошарке ударили су, пре свих, руски стручњаци Александар Гомељски и Владимир Кондрашин, а југословенској – српски тренери Небојша Поповић, Александар Николић и Ранко Жеравица.

После распада СФР Југославије, српски кошаркаши су освојили пет одличја на европским шампионатима: три златна (1995, 1997, 2001) и по једно сребрно (2009) и бронзано (1999). Хрватска има две бронзе (1993, 1995), док Словенија, после четвртог места у Пољској 2009 (Србија је избацила у полуфиналу у продужетку), сада има шансу за прву медаљу. Од осталих југословенских „екипа“ и Македонија има само један резултат вредан пажње (четврто место 2011).

Кад је реч о селекцијама насталим после распада Совјетског Савеза, Литванија је имала највише успеха на евробаскетима: једно злато (2003), три сребра (1995, 2013, 2015) и бронза (2007).

Русија, наш данашњи ривал, освојила је злато (2007), сребро (1993) и две бронзе (1997, 2011). Међутим, на претходна два шампионата се обрукала, завршивши на 21. и 17. месту. Утолико је садашњи успех у Истанбулу значајнији.

Србија само продужава свој боравак у врху. Очекује је четврто полуфинале у последње четири године, рачунајући сва три највећа такмичења. Ова генерација, вођена селектором Ђорђевићем, иза себе има светско сребро 2014, четврто место на „Евробаскету 2015“ (пораз у полуфиналу „на једну лопту“) и олимпијско финале 2016. Недостаје јој само европско одличје...