Игор Кокошков: Када имам дилему позовем Жељка!

Душан Ивковић је на магичан начин испраћен у пензију неколико дана након што су се пре и после финала Европског првенства руковали Александар Ђорђевић и Игор Кокошков. Један од највећих европских тренера свих времена, заједно са својим пријатељем гигантом, Жељком Обрадовићем, посматрао је из првог реда како нова генерација српских стручњака хода добро утабаним стазама и упија све што то путовање носи.

Кокошков је, при том, посебна сорта.

Сада сви знају за тог 45-годишњег Београђанина - пониклог у ОКК Београду, вајаног и у Партизану – као шампиона Европе, човека који је направио бум у Словенији, чији се лик слави на Јадрану и на Триглаву. Али, само они који подробније прате кошаркашка збивања знали су да је он и пре позлате са Гораном Драгићем, Луком Дончићем и компанијом био велико тренерско име српске кошарке.

Претходне сезоне водио је утакмице Јуте, када први тренер, Квин Снајдер, није био у могућности. Већ 17 година је асистент у стручним штабовима НБА лигаша, освајач је прстена са Детроитом, први је не-Американац који је постао помоћник у најјачој лиги света и први ван САД који је био у стручном штабу НКАА тима (Мисури, исто са Снајдером).

Да, већ је написано колико дуго траје у континуитету у НБА лиги, али сада ћемо и словима, да не буде забуне – седамнаест година!!! Са 28 је стигао у Клиперсе и од тог тренутка се померао само ка врху. Немојте да вас изненади ако постане и први Европљанин који води НБА тим.

На ову констатацију би се Кокошков само насмејао, тихо и скромно, како је прихватио и највећи успех у историји словеначке кошарке и индивидуално најблиставији тренутак каријере.

- Не знам да ли је сценарио финала прављен по неком трилеру. Дончић се повреди, Горан Драгић не може да игра последњу четвртину, Препелич добија ударац у груди и тражи измену... Међутим, добар тим пронађе начин да победи. Ми смо победили – поручио је Кокошков пре него што одговара на питање словеначких новинара: „Који вам је био циљ када сте преузели Словенију?“

- Циљ нам је био златна медаља у Истанбулу.

Колеге га немо посматрају.

- Шалим се, наравно. Знао сам те момке, дуго смо се борили једни против других, 2011. у Литванији, 2013. у Цељу. Добро сам их знао, њихову кошаркашку културу, менталитет играча, ништа ми то није било страно. Тако да сам врло брзо ушао у тим. Али, сваки тим је другачији, један играч мења све. Добили смо Луку, изгубили Зорана Драгића. Дошао је Рендолф, а пре тога нисмо имали странца... Један играч мења хемију. Кренули смо да градимо корак по корак. Све је ишло од почетка. Нисам обећао медаљу не зато што нисам веровао у момке, него зато што не можеш да обећаш нешто што не знаш. Док тим није кренуо са радом, од првог тренинга, прве утакмице, док нисмо почели да коригујемо грешке, да растемо... Тешко је било на почетку против Пољске, тешко против домаћина Финске, против Исланда такође није било лако. Ниједна утакмица није била лака, све су нам биле значајне. Трудили смо се да темпирамо форму, да будео најбољи када је најпотребније. Момци су стварно одговорили на сваки изазов који се нашао пред њима. Свака им част, бодрили су један другог. Када није било Луке, ушао је Чанчар који је на претходној утакмици био у стартној постави, па онда није играо целу утакмицу. Димец нам је помогао, Загорац некада није улазио у игру, а онда је био одличан против Шпаније... Нека људи буду поносни упола колико сам ја на ове момке. Знам да је тако, у финалу сам се осећао као да смо у Стожицама. Огромна је подршка целе Словеније – поручио је Кокошков.

На конференицији за медије после победе у четвртфиналу, Горан Драгић, прва звезда Словеније, рекао је да ће се сигурно повући. После тријумфа у полуфиналу над Шпанијом, поново је упитан, а одговор је гласио: „Ако Игор остаје, ја остајем!” Када је финале дошло, Драгић је сам поручио: „Не дамо Игора!” Ипак, то је била само еуфорија – Горан се повукао из репрезентације, док Кокошков због обавеза у НБА лиги не може да води државни тим у ФИБА такмичењима због већ добро познатих прозора, односно квалификација усред клупске сезоне.

- Битна је улога тренера, али тим се базира на играчима. Оно што је приоритет јесте да се регулише ситуација са Евролигом, да се зна ко може да игра а ко не може. Ко ће бити слободан, ко вољан, ко здрав. Наравно, ту је и питање тренера. Ја сигурно не могу да водим квалификације у новембру, исто као и у фебруару, тако да се моја прича затвара. Враћам се у Јуту, камп почиње 26. септембра. Радујем се злату, али мој живот је тамо.

После сјајних резултата са Грузијом током осам година колико је био селектор те земље, Кокошков је прошлог лета преузео Словенију релативно тихо. Знало се и тада је то био пун погодак Радослава Нестеровића и људи из словеначког савеза, ако ни због чег другог онда због односа са Драгићем којег је тренирао и у Финиксу. Међутим, Игор је донео много више од добре релације са првом звездом тима.

- Ниједног тренутка нисам размишљао да ли да преузмем Словенију. У животу имам менторе - Џоа Думарса, Квина Снајдера и Жељка Обрадовића - које зовем за мишљење када имам неку дилему. Сада нисам имао дилему. Мало ми је чудно било питање које ми је постављено: „Који је твој мотив да узмеш тај тим?” Ја сам од првог дана имао велико поштовање према словеначкој кошарци, за мене је то био корак напред. Презадовољан сам што сам добио посао и што сам, надам се, оправдао поверење савеза, играча и публике у Словенији. Пре тога сам осам година био у Грузији, плус две са Жељком Обрадовићем у репрезентацији Србије и Црне Горе, што ми је све помогло да порастем као тренер и учим на својим грешкама. Потпуно је другачије када возиш ауто сам и када си сувозач. Стицај околности ми више не допушта да се настави континутет са Словенијом. Прошле године смо прошли квалификације што ми је помогло да поставимо све на ноге а сада смо надградили.

Словенци би, логично, волели да виде Кокошкова на клупи репрезентације макар бацили неког од тренера „међу лавове” током квалификација, а онда га склонили и поново препустили место мајстору за Светско првенство у Кини 2019. године. То се, наравно, неће десити.

- Није то фер да ја причам, нисам богом дан. То само могу велики тренери. Битан је континуитет. Да један тренер прође квалификације са екипом, да осети тим. Тешко је бити наставник - замена. Када немате своје одлуке. Ко води квалификације мора да води и тим на такмичењу. Моји асистенти су сјајни момци! Све у суперлативима бих могао да причам о њима. Стално смо се сукобљавали мишљења. Не требају ти сарадници који увек мисле исто као и ти. Сукоб мишљења је контруктиван и тада се долази до заједничког решења. Увек сам отворен, јер само глуп човек мисли да зна све. Њихове људске вредности су велике. И када смо пали, они су подизали играче.

Игор Кокошков има једну карактеристику док води утакмице, или асистира у НБА лиги. Увек је изузетно смирен, ретко мења гримасе, што је пријало и играчима Јуте када је Србин водио тим претходне сезоне због болести иначе темпераментног Квина Снајдера. После победе Словеније, Игор се на кратко опустио, али је брзо набацио смирен израз лица.

- Нисмо машине. Али, када се утакмица ломила, момци су укључили емоције. Ако их и ја укључим, то је онда хаос. Морамо хладне главе да решавамо ствари. Много пута смо ми на сцени, па мало буде театар, као будем љут. Али, увек мораш да вучеш потезе хладне главе. Иза затворених врата на тренингу можемо да се извичемо једни на друге, али се увек поштујемо и на утакмици смо сви као један, јер су сви против нас.

Кокошков је конкретно причао и о финалу са Србијом и тактичком рату са Александром Ђорђевићем који је, како је рекао, спремио замке:

- Како да не, одмах на почетку. Хтео сам да Видмар изађе раније, да Димец преузме као резервни центар, али је Сале одмах реаговао и чим сам извукао Видмара он је ставио Марјановића. Има сјајан плејбук, одличне сараднике. То је кошаркашки шах, то је лепота овог посла. Када све прође, онда размишљаш. Против таквог аса, такве легенде, играти шах је изванредно. Велико поштовање за Сашу Ђорђевића. Он је много битан за овај тим као тренер, као институција и симбол да тај национални тим траје. Шта је све урадио претходних година...

Колико велики тријумф Словеније значи лично Игору Кокошкову?

- Не могу то да измерим и опишем. Када преузмеш озбиљну организацију и ставиш је на ноге, то је велико. Мој циљ је био да када Игор оде, остане нешто здраво иза њега. Тим иде даље, а Игор не остаје до краја.

Човек који има и НБА прстен са Детроитом 2004. године, не може да пореди највреднији накит у кошаркашком свету са златом око врата на Евробаскету.

- Другачија је вредност. Многе ствари сам за 17 година урадио у НБА, али сам тамо сувозач, сарадник. Ово је на неки начин мој тим, моје одлуке. Ипак више градиш овде.

Да ли Кокошков има још мотива да ради у „ФИБА кошарци”, односно да седи на клупи неке репрезентације, с обзиром да последњих 12 година није имао слободно лето.

- Наравно! Нема вечере од које се наједеш, пића од којег се напијеш и победа од којих се заситиш. Та похлепа је људска ствар. Идемо даље.

А даље је...

- Камп почиње 26. септембра. Ови из Јуте се радују, кажу: „Супер, а када се враћаш да радиш стварно?“