КОМЕНТАР - Kакве ће последице имати појава короне на српски спорт: У питању је опстанак

Пише: Дејан Стевовић

Шта очекује српски спорт у даним после короне ? Питање се једноставно намеће чињеницом да ће средстава, којих ионако није било довољно, бити још мање.

Разумљиво, потребно је време да се покрене све што је стало, да ретки спонзори поново буду у ситуацији да помогну.

Како је комплетан српски спорт, ван уобичајене, сталне финансијске подршке државе, спао на неколико моћних домаћих фирми око којих се сви отимају, јасно је да ће оне, мање гране, бити препуштене сами себи, без великих изгледа да опстану на површини.

Ако се посматра пирамида која иде од председника клуба до најмлађих такмичарских категорија види се да разлога за бригу има на све стране.

Председницима ће бити много теже да долазе до средстава неопходних за функционисање клуба, самим тим и до квалитетних тренера и проверених играча спремних да у наредним сезонама играју за далеко мање новца од очекиваног.

На дну, питање је колико ће родитељи имати снаге да финансијски испуњавају жеље својој деци да се окушају у неком спорту.

Губитак посла, смањење плата, разумљив страх од могућности заразе у колективу, утицаће на тражење неких других решења. Смањењем уписане деце, смањиће се и приход од чланарина, значајног елемента у сегментима финансирања клуба.

Претходни редови се односе, пре свега, на колективне спортове. Велики број одлазака талентоване деце у иностранство пре времена, зарад обећавајућих финансијских олакшица ће сада бити или знатно умањени  или ће понуде свезнајућих менаџера постати скромније.

Ни страни клубови, жељни да гомилају најављене велике каријере младих играча, више неће бити у могућности да стварају такве залихе.

Шта ће да раде наши играчи који на пречац постају вишак, постају средство за спас стабилности клупских каса? Какве им се могућности пружају?

Код куће клубова који могу да испуне и део њи-хових финансијских очекивања нема много. Напротив.

У иностранству су пожељни по принципу „смањи брате, смањи“ и то можда у срединама који баш немају друга решења него њима да по-шаљу понуду. Где је решење?

У данима када је статистика кошева, голова, одбрана, смечева потиснута бројкама о зараженима, преминулим, опорављеним јасно је да нема ни времена, ни правих услова да се о томе прича. Ипак, треба гледати унапред.

Српски клупски спорт, са буквално пар изузетака о којима брине држава, је одавно на маргини Европе. Сада ће та маргина бити баш бетонирана.

Није толики проблем што ће нас на међународној сцени бити све мање, проблем је што ће ћемо код куће бити још више просек просека, далеко од квалитета занимљивог да заинтересује јавност, медија, публику и на крају оно мало спонзора.

Све то води ка једној суморној слици, ка тунелу у којем се постојање светла само нагађа.

И о томе би требало да сви угледни спортски радници, доказани у великим биткама, треба да седну за сто и почну разговоре на тему опстанка српског спорта. Уколико се будемо правили да нам не треба никаква акција, да опасности нема, онда….