ХАЛО, АУСТРИЈА, Милош Јојић: После оног дербија, славили су и звездаши са мном

Са пет корака ушао је у вечност. Баш колико му је требало залета да фино припреми ударац. Школски пример шута из прекида са 20 метара, зачињен бразилским сувим листом, за мајсторију с потписом вештог техничара, вредног титуле.

Звук погођене пречке у мајској ноћи заледио је крцати стадион повише Аутокоманде, прелазак „бубамаре” преко црте, уз помоћ ноге голмана Црвене звезде Бобана Бајковића, изазвао незапамћену ерупцију одушевљења навијача Партизана. Милош Јојић – јунак црно-беле стране Топчидерског брда!

Журналов опис кључног детаља 144. вечитог дербија, одиграног у Хумској на данашњи дан пре седам година и решеног ремек–делом – „уз звук сирене”, као иницијална каписла да се завалимо у „кочију сећања” са аутором „лепотице” од 18. маја 2013, тренутно – везистом аустријског Волфсбергера на позајмици из турског Башакшехира:

– Нема ту полемике: најдражи гол у каријери. Најлепши? Ствар укуса: било их је још – у Телеоптику, Партизану, Дортмунду, Келну – прија тема популарном Зеки, на линији с Журналом из питоме Корушке, Волфсберга – градића у подножју Коралпа, у долини Лаванта, леве притоке Драве.

Александар Митровић вам је, док сте се припремали да изведете слободан ударац, пророчки шапнуо: „Даћеш га”?

– Да, драго ми је што се тог гола сваке године сви сете, мене – подсете да... радо причам о томе. У том моменту, кад сам га дао, није ми било толико „вау”, нисам имао осећај какву тежину има; сад, како године пролазе, видим колико значи навијачима, Партизану, мени...

Вук Рашовић је, такође, имао добар предосећај: нагледао се, у претходних годину и по, мајсторија у Телеоптику?

– Истина! Вук и ја смо имали супер сарадњу и резултате са Оптичарима: било је питање времена кад ће да ми се придружи у Партизану. Освојисмо и титулу заједно: има ли шта лепше?

Присутна је, отуд, енигма: због чега у том дербију, кад сте већ били „Вуков вук”, нисте били стартер?

– Играо сам у претходна два Рашовићева меча – против Радничког, нишког и крагујевачког. Уигравао ме је и за дерби, дан раније позвао на састанак: „Нећеш да почнеш, али буди спреман, концентрисан да у последњих 15 минута уђеш и решиш утакмицу”. У почетку – било ми је криво, међутим, ставио сам, као и увек, Партизан испред себе. Нисам дозволио да ме обузме нерасположење, отишао сам у собу: океј, не буди негативан, бодри екипу. Епилог – свима познат!

Упитани по завршетку највеће српске посластице да ли сте очекивали бољу Црвену звезду, изненадисте: „Нисам”?

– И... нисам. Били смо, под командом Владимира Вермезовића, 15 бодова испред, копали себи јаму – у четири утакмице узели свега бод?! Првенство је требало раније да се заврши, титула да не долази у питање. Те сезоне играли смо много боље, заслужено се окити-ли ловором. И у том мечу показали више, без обзира на гол у 90. минуту.

Муке су, изненада, уследиле... на допинг контроли?

– Нисам могао ни да се радујем с навијачима?! Одмах су улетели „лавови”, одвели на допинг тест. А, тамо... Литри и литри воде! Не, није било пива...

Ту ноћ нисте спавали, ако вам је (било) лакше, ни – звездаши?

– По хепиенду допинг теста, мнооого по одласку екипе, отишао сам на Телеоптик – по ствари, онда у стан и – бистрио утиске с цимером: Немањом Петровићем.

Кажу, највише се славило у вашој Старој Пазови, у кафићу М38?

– Сви су се радовали због мене, чак и другови наклоњени вечитом ривалу.

Било је предлога да омиљено окупљалиште, сходно вашем тадашњем броју на дресу, промени име у М39?

– Не, није дошло до тога...

Узевши у обзир касније дуеле с Црвеном звездом – у Лиги Европе с Келном, апропо „брда” пречки и статива: да ли сте 18. маја 2013. испуцали срећу?

– Нисам, уопште, размишљао о томе. Сад, кад ме питате... Не бих ништа мењао!

Срели сте се, потом, с Бобаном Бајковићем?

– Нисам, ни не знамо се лично, али... Роби Просинечки зимус ме је звао на позајмицу у Кајзери, колико знам – Бајко му је у стручном штабу...

С ким се чујете из те Партизанове шампионске генерације?

– Најчешће с Милошем Остојићем и Немањом Петровићем, те Сашом Ивковићем, с времена на време Брашанцем... Неколико пута срео сам Дачу Пантића, Шкулетића... Знам и 50 одсто садашњег тима Парног ваљка, били сте сведок – заједно смо, средином јануара, летели из Београда за Истанбул.

На крају: покренули сте лавину голова црно-белих из слободних удараца – два пута паучину скинуо је Никола Дринчић, затим, Леонардо?

– Сваки гол је леп на свој начин... Још кад, као мој, донесе и титулу...

Гробари, ослушкујемо, немају дилему: Јојићев хитац у срце комшија био је од сувог злата! 

Волео бих да се вратим и дам гол поново!

Консензус међу Гробарима: Милош Јојић – једног дана, ако може што скорије, у Партизану?

– Драго ми је што би навијачи волели поново да ме виде у црно-белом дресу. Добијам много порука такве садржине: тешко ми је да причам о томе, волео бих, свакако, али... Никако прекасно, уз суд: дошао сам да завршим каријеру. Нећу да дођем да ме људи славе зато што сам пре 10 година постигао гол Црвеној звезди, већ – да бих га опет дао!

Сад на лето: није реално?

– Циљ ми је Бундеслига, поново. Имам још годину уговор с Башакшехиром...