Neposredno pošto se iz kuće tuge u Košutnjaku pročula očekivana vest o smrti Marinka Rokvića, omiljene vedete lepe pesme i još lepšeg glasa i stasa, iz FK Crvena zvezda potekla je iskrena suza žalosti zbog odlaska jednog od najiskrenijih i najodanijih privrženika u crveno-belu fudbalsku porodicu. Čovek, kome je sam Bog podario kristalno zvonki i izvorno odnegovani vokal blago toniran kafanskim dertom u saglasju sa svekolikom iskonskom seoskom idilom i koji nas je prepoznatljivim glasom, kao slikar kičicom, podjednako emotivno vodio i kroz šumadijski i kroz bosanski merak i sevdah, strasno i iskreno nosio je u sebi i bezgraničnu ljubav prema Crvenoj zvezdi.
– Marinko je u svakom pogledu bio čovek Zvezde, družio se sa svima nama, učestvovao u brojnim humanitarnim akcijama kluba, posebno veterana, bio naša svekolika mentalna podrška. Bio je izuzetno pobožan, pre par godina priključio se grupi veterana Zvezde koja je boravila u Hilandaru. Celim putem nam je neumorno pevao i družio se sa nama kao pravi član tima. Svi smo sada izgubili nezaboravnog pevača, a Zvezda retko voljenog člana kluba – potišteno govori Jovan-Kule Aćimović.
U životnom mandatu, koji mi je za jedini zanat dodelio novinarstvo od početka do kraja u kući „Politika“, učeni smo da se pisanje u prvom licu jednine, koristi samo u izuzetnim prilikama. Mom vatrenom krštenju kumovao je nezaboravni urednik Deska „Politke“ Borko Gvozdenović, koji je tražio da povodom smrti Druga Tita, prvi put u životu pišem i stilu „ja video, ja čuo...“ ali sam se prvom licu jednine, ipak, retko vraćao kroz tekstove. U trenutku rastanka sa Marinkom Rokvićem takvo obraćanje čitaocima nameće se kao neizbežni postulat zanata.
Do mog prvog direktnog susreta sa Marinkom Rokvićem, došlo je sugestivnim posredstvom nezaboravne sekretarice Crvene zvezde, Dare Zec, koja se prva uverila u bezgraničnu ljubav mladog i sve popularnijeg pevača. Kao saradniku Zvezdine revije i novinaru koji je iz broja u broj pisao o poznatim ličnostima, navijačima crveno-belih, potkraj 1986. dobio sam zadatak da u zgusnutom kalendaru estradne zvezde nađem termin za intervju. Pomoglo je i malo lukavstvo: pre predstavljanja pomenuo sam Zvezdinu reviju i već sutradan smo se našli u restoranu hotela „Union“. Marinko je poneo svoju tek objavljenu „long-plejku“, a ja skromni poklončić za njegovog prvenca Nikolu i intervju se namah pretvorio u spontani zvezdaški razgovor.
Glavni urednik Zvezdine revije bio je legendarni Rajko Mitić, ali je sve tekstove najpre čitao najuspešniji urednik tiražnog nedeljnika „Tempo“, Tomislav-Toša Marković.
– Rajko ti je poručio da intervju sa Rokvićem, kao jedina najava za naredni broj, mora sa njegovom fotografijom da ide na naslovnu stranu – nije Toša Marković ostavio vreme ni za čuđenje ni za potpitanja o odluci autoritativnog glavnog urednika da pevačeva slika bude jedino što će se u januarskom broju 1987. pojaviti pred čitaocima Zvedine revije. Ni pre ni posle toga nije se dogodilo da bilo ko izvan sportista nosi naslovnu stranu Zvezdine revije.
– Nema većeg komplimenta, a ni obaveze za mene od Darinog mišljenja da mi je mesto na stranicama Zvezdine revije. Jer, od nje sam naučio kako se voli Crvena zvezda, kako sa omiljenim klubom treba živeti i sa njim se saživeti, pogotovo onda kada mu ne ide – iskren je bio Rokvić.
Podsećajući na naslov jednog od brojnih svojih hitova, Marinko Rokvić slikovito je objašnjavao kako je „I pijan i trezan za Zvezdu vezan“.
– Od svoje najranije mladosti bio sam nedvosmisleno opredeljen za Šekija, Kostića, Bearu. Upamtio sam ih, međutim, samo po prenosima i naročito živopisnim komentarima Radivoja Markovića i Šekijevim vragolijama u utakmicama sa Partizanom, a posebno u duelima sa našim sadašnjim trenerom Vasovićem – istakao je Rokvić dodajući da se kao klinac u Beogradu obreo 1970. otkada i knjiži svoj navijački staž na tribinama „Marakane“.
Govoreći o povremenim „lošim danima“ crveno-belih, Rokvić mi je u kratkom intermecu između dva pitanja, citirao „doživotnog robijaša“ crveno-belog tabora, glumačkog barda Ljubu Tadića, koji je znao da kaže da sa Zvezdom „ima da se raduješ do neba, ali sekiracija ti ne gine“.
– Odlika velikih timova i jeste u tome, a Zvezda je – najveća. Ko ne veruje neka svrati u Muzej ispod tribina „Marakane“, sve će mu se reći, samo – zaključio je Zvezdaš „do srži“, Marinko Rokvić.
Sedmica ostala u „bekstejdžu”
Marinko Rokvić nije bio samo pasivni fudbalski posmatrač. Iz rodnog Bosanskog Petrovca, uz brata Svetozara, jurio je za loptom u kninskoj Dinari kad je trener bio Vladimir Beara. Nije se razdvajao od dresa sa brojem sedam ni kasnije, premda je dečački san o fudbalskoj karijeri ostao negde u „bekstejdžu“ estradne zvezde.
Decenijama je Rokvić imao obezbeđeno mesto u prvoj postavi izvođača dobre pesme, ali i trajno zadužio dres u fudbalskoj reprezentaciji estradnih umetnika koje je godinama okupljao Miša Mijatović, kompozitor i neprevaziđeni virtuoz na harmonici, ali i fudbalski majstor retkog talenta.
– Marinko je bio zanesen fudbalskom igrom, krasila ga je brzina, upornost, bio je prodoran i grizao je za svaku loptu, imao silan i precizan šut. Odigrali smo desetine uglavnom humanitarnih utakmica po celoj Jugi, ali i inostranstvu. Nezaboravan meč odigrao je Marinko kad smo pred pedesetak hiljada posmatrača na tribinama i oko terena Koševa igrali protiv Harisa Džinovića, Neleta Karajlića, Kusturice i ostalih Sarajlija na Koševu. Nije ga hteo gol, ali je iz temelja uzdrmao stativu. Posebno se istakao i kad smo u jeku strogih sankcija gostovali u Moskvi i pred tridesetak hiljada gledalaca igrali protiv Rusa predvođenih Luškovom, gradonačelnikom Moskve. Bilo je nerešeno ali su nas Rusi za Srbiju ispratili sa deset šlepera najrazličitije humanitarne pomoći. Uostalom, o fudbaleru Rokviću i danas može da svedoči nekadašnji selektor estrade Milutin Šoškić – priča Mijatović.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
