.jpg)
Danas sa Holandijom, u četvrtak za deveto ili 11. mesto i za srpske vaterpoliste će Evropsko prvenstvo biti završeno, dva dana pre zvaničnog kraja. Dan za plasman u vrhu je subota ali u tom vrhu, neće biti Srbije. Ni blizu, tačnije biće daleko koliko nikad u istoriji nije bila. Od raspada SFRJ očajno je bilo na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. sa osmim mestom i sedmom pozicijom na Svetskom prvenstvu u Barseloni.
Narednih dana biće Savić i kompanija na meti kritika. Sa pravom jer minuli rad i vrhunski rezultati ne daju pravo da se u dve najvažnije utakmice odigra kvalitetno ukupno četiri minuta i to poslednja protiv Francuske. Nećemo da gubimo vreme na Izrael i Sloveniju, nižerazredne sastave čak i za našu Super ligu. Druga je stvar što će u tim kritikama prednjačiti botovi, forsiraće se sudbina Partizanove škole, pominjati sve i svašta često bez pokrića ali vreme neuspeha mora i to da trpi.
Budimpešta, Strazbur i Split su nas spustili na zemlju. Koliko god to zvučalo frazeološki, demagoški, možda i nije loše. Jer rastrzani između ambicija i realnog stanja srpski vaterpolisti su se potpuno pogubili. Ostali bez ideje, sistema, odbrane , napada ali najviše bez odlučnosti da iskrvare za pobedu. Istina ta odlučnost je bila nekako prisutna protiv Francuza ali samo zato jer je rival bio svestan da se ne pita puno. Da se pita onoliko koliko mu i ovakva Srbija daje. Na žalost dala mu je toliko da je Mandićev komentar dat medijima LEN sve rekao:
- Samo jedna rečenica, najteži dan u istoriji srpskog vaterpola.
Pogledajmo i neki presek stvari koji su doprineli ovakvom rezultatu. Bez želja da budemo sto posto tačni ali je jasno da po dolasku u Beograd mora da se dobro vidi gde je Srbija sada. Rekosmo, daleko od vrha ali pametan ne pravi greške dva puta. Splitska sramota će proći napornim radom, ali teško da će se zaboraviti.
Lako je biti general ali sve stvari dobro analizirati, uvideti greške, tražiti način za njihov ispravak i ići dalje.
1. PRITISAK I SAMOPOUZDANjE
Tražeći svoje mesto pod suncem nova reprezentacija, uz rad u željenim uslovima, nije tokom čitavog leta uspevala da se izbori sa pritiskom. Nametnuli su ga sami sebi želeći da budu dostojni naslednici prethodnika, nenaviknuti da zajednički igraju šok utakmice, ulazili su u nervozu koja je rezultirala stalnim jurenjem minusa protiv Hrvatske u četvrtfinalu SP, debaklom protiv Mađara na EP i konačnim slomom protiv Francuza koji su se daleko lakše izborili sa svojim pritiskom. Ni jedna velika utakmica nije dobijena.
Stalni natpisi i poruke da ova selekcija nije veliki tim, da traži vreme da bi stigla do nekih visina, nisu uticali na optimistične izjave poput „idemo na medalju, pobeđujemo, Srbija se pita. Preterano i bez argumenata u ovom trenutku.
Umesto da su se sami rasteretili i odigrali slobodno bez straha da će biti kritike na igru i rezultat, ušli su u makaze između najavljenih želja i realnih mogućnosti. Tu pobede nema.
2. JAKŠIĆ, LAZIĆ I MANDIĆ
Nikola Jakšić se povredio početkom jula u Budimpešti i nije stigao da se oporavi ni posle 40 dana. Đorđe Lazić ima problem sa leđima i njegov boravak na pripremama se svodio na plivanje. Dušan Mandić, suočen sa porodičnim zdravstvenim problemima, netreniranja, došao je u priliku da bude čovek u kojeg su uprte oči nacije a on je kilometrima daleko od onoga što treba da bude.
Sa njima trojicom optimalno pripremljenih bilo bi drugačije. Koliko, pitanje je ali je jasno da bi proces stvaranja snažne ekipe bio brži jer njihova prava klasa je više od 25 posto snage ekipe.
3. IGRAČKI KADAR
Ovaj sastav je ono što Srbija ima. Posle Podgorice Savić više nije računao na Dedovića, posle Strazbura na Subotića, posle turnira u Sasariju na Lukića. Trofejni selektor ima pravo na stav, rezultati mu to daju za pravo i biće inetersantno videti kakvi će izbori biti naredne sezone jer je jasno da neki igrači ne mogu da probiju psihološku barijeru i u reprezentaciji budu na nivou klubova. Drugi problem je što mnogo prostora nema.
Nemaju klubovi neke igrače koji bi mogli da se priključe ovom sastavu plus povređenima. Mlađe selekcije postižu dobre rezultate ali nju njihovi kvalitetni vaterpolisti još uvek zeleni za najveće ispite.
I treće je atmosfera. Ona bar u bazenu nije bila na potrebnom nivou. Želela se primena parole „svi za jednog....“, ali...
4. STRUKA
Savić je znao u šta ulazi posle Tokija. Javnost bi teško progutala opravdan stav da je potrebno vreme, da će porazi biti neminovni. Ali, čak i da je to progutala niko ne bi prihvatio onakvu neborbenost kao protiv Mađara ili nedostatak sistema u igri, brzopletost, katastrofalnog igrača više protiv Francuza. Kada padneš časno sve je drugačije, ovako boli mnogo više.
Ne braneći Savića, mora da se kaže da je selektor igrao sve vreme. I na treninzima i na bazenima je davao sve od sebe. Da li su novi igrači, bez obzira koliko ga poznavali bili spremni i sposobni na saradnju sa njegovim autoritetom ostaje da se vidi. Neki njegovi potezi činili su da kontakt bude što bolji ali se sa tribina jasno videlo da ono što Savić priča bazen ne čuje. Ta popravna komunikacija će biti bitna stavka u narednom periodu.
5. MOMENAT OPROŠTAJA
Uz dužno poštovanje šestorici veličanstvenih ostaje u vazduhu pitanje da li je izabran pravi momenat za njihov spektakularni oproštaj. Protiv jake Italije, na pripremnom turniru, bili su u centru pažnje dok se u glavama naslednika formirala pokušavala da formira Splitska priča. Možda je savez mogao da odredi i drugi termin, jer kad nije urađeno do 20. avgusta nikad ne bi bilo kasno. Ali to je u celoj priči manji problem.
6. GDE ĆEMO, ŠTA ĆEMO, KAKO ĆEMO
Da li je leto 2022. bilo varljivo poput onog iz 68. ostaje da se vidi. Tek organizacija i struka nemaju ni dan vremena za odmor. Kreće se od nule. Ovaj momenat traži okupljanje svih, stavljanje pod jednu kapu sa jasnom strategijom kako napred.
Do Pariza slede još tri takmičenja, jedno evropsko i dva svetska prvenstva. Dovoljno da se sa pravim pripremnim rešenjima reprezentacija vrati u elitu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
