EKSKLUZIVNO - Aleksandar Mitrović: Nikad se ne štedim!

Navijači su smislili pesmu o njemu! I ne pevaju je samo simpatizeri Fulama! “Mitros on fire”! Treštala je muzika sa istom melodijom i s razglasa stadiona u Kataru dok su Srbi ponavljali na engleskom “Mitros on fire”... Orilo se nedavno i u Areni kad je došao da bodri košarkaše “Mitros on fire”... „Spržiće vam odbranu svima Mitrove buktinje”… Iza imena i prezimena Fulamove “devetke” statistički podaci su impozantni – na 190 utakmica dao je 106 golova. U dresu reprezentacije Srbije još je ubitačniji: 79 mečeva – 52 pogotka! Aleksandar Mitrović – najbolji srpski fudbaler u proteklih 12 meseci u izboru Sportskog žurnala i osvajač “Zlatne lopte FS Srbije za 2022”.

Razgovor s najboljim srpskim fudbalerom počeli smo, razumljivo pitanjima o utakmici kojom se posle teške povrede vratio na velika vrata pred navijače koji ga obožavaju.

Dali ste Kristal palasu gol, napravili dve asistencije za pogotke i iznudili prekršaj za isključenje protivničkog fudbalera, reklo bi se: ne može više...

- Može! Da sam dao dva gola, a jedan namestio... Ali, najvažnije je da sam se vratio posle povrede i da sam doprineo pobedi Fulama. Da li je gol ili dva, jedna ili dve asistencije, manje je bitno od same činjenice da smo svi zadovoljni kako smo nastavili sezonu posle pauze zbog Svetskog prvenstva.

Bilo je neizvesno da li ćete uopšte igrati do Nove godine s obzirom da je menadžer Fulama objasnio da ste povređeni igrali i davali golove za Srbiju na Svetskom prvenstvu?

- Nisam još 100 odsto spreman, ali, želim da igram... Nije bilo vremena ni za odmor posle Mondijala jer se Premijer liga brzo nastavila. Jedina prilika za mali odmor je letnja pauza...  Ali i to je pitanje, jer sam imao obaveze u reprezentaciji... Posle 46 utakmica u Čempionšipu i još koliko u kupovima i reprezentaciji, čovek se umori. Ali, dugo sam u Engleskoj, navikao sam se na umor...

U sezoni 21/22 dali ste 43 gola, oni koji ne gledaju realno na fudbalski svet možda i ne shvataju da je Čempionšip kvalitetnija liga od mnogih elitnih u Evropi. Da li ste imali strah od igranja u Premijer ligi ili je povratak u elitu predstavljao novi izazov za vas?

- Nema straha... Čempionšip ne ceni samo onaj ko nije igrao ili gledao tu ligu i ne zna koliko je teška i zahtevna. Sa ove tačke gledišta, mogu da kažem da sam imao sreću što sam igrao u Čempionšipu gde sam uživao iako je jako teška liga, zanimljiva, duga i gruba... Fenomenalna liga koju ceo svet sve više prati. Pogotovo ovde u Engleskoj – Englezi su ludi za Čempionšipom. Samo ko nije igrao tu ligu i nije gledao utakmice – ne zna ni koliko je teška. Svaka utakmica je na krv i nož.

Puno teških utakmica u Čempionšipu prošle godine i 43 gola, šta je od toga ostalo urezano u srcu?

- Svaka utakmica u Engleskoj je specifična bez obzira da li je Premijer liga, Čempionšip... Ima favorita, ali nema lakih utakmica. Čim nisi na 100 odsto, svaka utakmica je teška. Neke druge lige su drugačije, na primer: kad Real Madrid igra protiv Eibara, zna se ko će da dobije. Ovde je totalno drugačije, svaka utakmica je na krv i nož, svi koji možda nisu kvalitetni tehnički, spremni su fizički, idu na fiziku... Svaka utakmica je interesantna, ima intenzitet, ima tuče, borbe... I uz to kvalitet. Interesantno je igrati i biti deo toga...

Prva utakmica u Premijer ligi protiv Liverpula predstavljala je poslasticu za svakog Srbina: postigli ste dva gola, kasnije ste savladali i golmana Arsenala…

- Prva utakmica nikad ne mora ništa da znači, ali, bio je lep uvod u sezonu… Da i Fulam i ja pokažemo da smo u novoj sezoni mnogo ozbiljniji nego u prethodnoj, da verujemo u sebe i da možemo da se takmičimo sa svima bez obzira da li je u pitanju Arsenal, Liverpul ili neko treći. U ovoj sezoni menadžer je takav da bez obzira na ime rivala, traži da igramo našu igru i radimo ono što je do nas. Mislim da smo veliko iznenađenje sezone za sve i da nikome nije drago kad treba da igra protiv nas.

Dva poraza bez Mitra, remi, i onda pobeda sa Mitrom na teškom gostovanju iako je Kristal Palas trenutno slabiji nego ranije. Kakve su ambicije u ovom trenutku, Fulam je u gornjem delu tabele, blizu “evropske zone”?

- Ambicije na početku sezone posle ulaska u Premijer ligu uvek moraju da se svedu na opstanak. Kako sezona ide i s obzirom na to da nam dobro ide, da dobro igramo, rastu i ambicije.. Videćemo dokle možemo da idemo…

Da li ste vi postavili ispred sebe neki cilj, dosad ste postigli deset golova u preozbiljnoj ligi?

- Nisam… Nikad nisam postavljao neke velike ciljeve. Uvek sebi zadajem male zadatke, što se tiče golova… Prvo da dam pet, kad ih dam, onda – deset… Sad kad sam stigao do deset, želim još pet… Postavljam realne ciljeve i to me drži naoštrenim i da radim, treniram. Tako je otkad znam sebe. Prvi fokus da pomognem ekipi koliko mogu, sada - da sam zdrav, stignem do 15 golova i da Fulam dobije utakmicu…

Imate tek 28 godina, da li ste razmišljali šta bi bilo bolje: da ostanete u Engleskoj u kojoj se igra težak i oštar fudbal i težite ka  prelasku u veći klub od Fulama, ili da se možda preselite u neku od, uslovno lakših za igranje liga u Evropi, kakva je na primer holandska, belgijska i da tamo “carujete”…

- Po mom nekom skromnom mišljenju - engleska liga je najteža i najbolja na svetu i sigurno dok sam u godinama u kojima mogu da napredujem i da pružam koliko pružam na ovom nivou, želim da se takmičim sa najboljima. Bože moj, videćemo, samo da me zdravlje služi, da nema povreda… Ne  zna se šta nosi dan, a šta donosi noć i nikad ne razmišljam previše o tim stvarima. Trenutno sam fokusiran na to da igram dobro u Fulamu i reprezentaciji, da ostvarujemo dobre rezultate, a za ostalo, kad dođe prelazni rok, postoje ljudi koji se bave i brinu o tome. I stvarno ne razmišljam o tome. Sigurno bih voleo da igram u nekom od najvećih klubova, ali za te stvari mnoge kockice moraju da se poklope… Usresređen sam na Fulam! Srećni smo u Fulamu i ja i moja porodica. Imam status, neću da kažem legende, ali, svi me poštuju, vole.. Svima je drago što igram u Fulamu, a i meni je drago i lepo u ovom klubu, u ovoj sredini…

Navikli ste se na život u Engleskoj…

- Nije samo to… Imaš poštovanje od ljudi iz kluba. Kad odeš ujutru na trening vidiš osmehe na licima, svima je drago što smo zajedno, od kuvara, čistačice, trenera… Drago im je što sam tu, što se trudim i dajem celog sebe. Osećam da cene i poštuju to što radim… Taj status, gde god da odeš, ne možeš da imaš u drugom klubu, moraš da kreneš od nule. Sigurno da bih voleo da igram u nekom od najvećih klubova na svetu, ali, ponavljam: mnoge stvari bi morale da se poklope, da bi se to desilo i zato i ne razmišljam o tome. Ako se desi, desiće se, kako bog kaže! Ne opterećujem se time.

Pitam vas to imajući na primer Dušana Tadića koji je povratkom u Holandiju iz Engleske postao najbolji fudbaler Ajaksa, Holandije...

- Holandska liga sigurno je lakša od engleske, drugačije su i utakmice... imaš više loptu ti se pitaš, manje trčiš... Odlazak u drugu ligu bi možda i produžio karijeru, ako bih otišao u ekipu koja igra više napadački, možda bih i više došao do izražaja, ne znam...

... A možda bi vam temperament opao?

- Ne bi! Ja sam uvek bio isto temperamentan. Taj klub morao bi da bude klub koji bi mi se dopao, da je velik... Ako bih otišao u klub koji igra stilom koji meni odgovara, da me trener hoće, da me ljudi iz kluba žele i da im odgovaram kao i oni meni... Mnogo stvari bi trebalo da se poklopi. Ovde u Fulamu imam sve, nešto specijalno i što sam jako teško zaradio i stekao velikim radom. Fulam mi je izašao u susret kad niko nije hteo. Imam lepu konekciju sa svima, zavoleo sam ovaj klub svim srcem. Volim što sam ovde! Voleo bih da igram u nekom od najvećih klubova, ali puno stvari treba da se poklopi... Mada, nikad ne reci – nikad! Ali, stvarno se ne opterećujem da bih lupao glavu i pitao se „šta ću, gde ću“... Na meni je da igram dobro, da dajem golove, ako bude – biće...

Reprezentacija je nešto gde ne postoji dilema, zdrav, povređen – Mitrović je uvek spreman i sa učinkom na terenu samo za pohvalu. Od trenutka kad je prvi put kod Siniše Mihajlovića zaigrao za reprezentaciju.

- Uvek se trudim da dam svoj maksimum. Ako je taj maksimum 50 %, daću svih 50, ako mogu 100, daću opet sve... koliko mogu u tom trenutku. Na neke stvari ne mogu da utičem, trener odlučuje ko će da igra, ali ja se uvek trudim da ispunim ono što zavisi od mene... Imao sam sreću da su svi selektori imali veliko poverenje u mene i mislim da sam kod svakog to i zaslužio odnosom prema dresu, reprezentaciji, njima... Nadam se da će tako biti i u budućnosti.

Teško je izmeriti koliko ko voli reprezentaciju, ali gledajući sa strane, bez obzira ko za koga navija – svi su saglasni da Aleksandar Mitrović „grize“ za državni grb...

- To je moj posao... Dres reprezentacije za mene nema cenu. Za mene je to najveća čast. Nisam neko ko voli da se štedi i sigurno nisam neko ko hoće da se štedi, pogotovo kad je dres reprezentacije u pitanju. Šta? D a u Fulamu mogu da igram povređen i onda da dođem u reprezentaciju i kažem da ne mogu ili da se štedim?! Volim da budem pošten prema sebi, prema dresu koji nosim, ljudima za koje igram... Uvek sam na raspolaganju i treneru i selektoru i uvek kažem da li mogu ili ne mogu da igram. Ako kažem da mogu – dajem koliko mogu. Da li je to 50 ili 100 odsto – ali je sve što mogu. Ljudi to prepoznaju i cene i mislim da zato i imam lepu konekciju sa navijačima bez obzira gde igram. Da li je u pitanju reprezentacija, Partizan, Anderleht, Njukasl, Fulam... svi navijači su to prepoznali.