Žarko Paspalj: Nema tih 50 poena važnih kao medalja sa plavima

Ujeo je navijače za srce prelaskom u Panatinaikos, svetili su mu se i na Prvenstvu Evrope 1995. pesmom „Nikad nisi uzeo trofej, Paspalje”. Temperamentne, a Grci i Srbi su takvi, emocije navedu da kažu i ono što ne misle, tek da bi uvredili onog koga najviše vole. I baš tada je uzeo treće evropsko zlato, slavio ga na njegovoj Glifadi.

Pri izlasku na balkon Starog dvora sačekala ga je pesma iz grla sto hiljada Beograđana „Uzeo si trofej Paspalje!”

Koliko ga u Grčkoj vole mnogi su se mogli uveriti sve do neke 2007. godine kad je odlučio da se definitivno vrati u Beograd. Zaustavljali su ga na ulici, privilegije u restoranima su se podrazumevale.

Jednostavno, nije bilo čoveka koji ga nije voleo. Nedavno, pre sedam dana, još jednom su mu odali priznanje, pokazali su da osim ljubavi imaju poštovanje prema njegovom košarkaškom delu.

Treneri i novinari u anketi sajta „Gazeta” izabrali su ga za najboljeg stranca u Grčkoj svih vremena.

Bio je to povod da se sa Paspaljem, neposredno pred duel Zvezde i Partizana u drugoj utakmici polufinalne serije plej-ofa Jadranske lige nađemo u njegovom omiljenom kafiću u ulici Ivana Milutinovića.

Priča je krenula sama po sebi...

- Živimo u vremenu gde ti godi kad ti neko podari bilo koji kompliment ili čak samo kaže zdravo! Šta drugo da kažem za priznanje iz Grčke osim fantastična stvar. Posebno što dolazi posle toliko godina. Koliko god je svako od nas napravio karijeru i značio timovima u kojima je bio, ali saznanju da te cene i posle toliko godina ne treba poseban komentar - počeo je Paspalj.

Grci su sportska nacija?

- Strašno vole sport, doživljavaju ga na poseban način. Čini mi se da su se malo vratili prošlosti, što je velika stvar, jer prošlost i tradicija su osnov sadašnjosti i budućnosti. Mogli su verovatno da izaberu bilo koga u ovoj anketi, bilo je fantastičnih igrača. Jer, ta liga je od 91. do 97, 98. možda i malo duže, bila najbolja u Evropi. Samim tim su dolazili i najbolji igrači, što platežno, što kvalitetom. Zbog svega i meni čast što sam izabran veća. Drago mi je da je glasačko telo bilo sastavljeno od novinara i trenera, stručnih ljudi koji se još sećaju tog perioda. Na kraju krajeva i mlađih koji se možda ne sećaju kristalno, ali znaju dosta i iz priča. Izuzetno sam im zahvalan. Silne godine provedene dole ne samo u košarkaškom smislu, već i ljudskim odnosom i meni su posebne. Sad vidim da je to obostrano.

Koliko ste vi i drugi naši košarkaši doprineli razvoju grčke košarke?

- Sigurno jesmo, to je opšte mišljenje. Počelo je mnogo pre mene, prvo sa trenerima, potom i igračima koji su dobijali grčko državljanstvo. Onda se nekako uspostavilo pravilo da jugoslovenski, odnosno srpski igrači dolaze u Grčku. Praktično stvaranje novog tima Olimpijakosa je gurnulo ostale da se izgrade kako bi bili konkurentni. Tako je Liga postala toliko dobra. U njoj je najviše bilo naših najboljih igrača, a nema dileme da su i oni koji su rasli i učili uz njih, postajali bolji. U svemu su dobar i značajan posao obavili i naši treneri.

Kad vratite film na te dane, šta vam prvo dođe na um, kao najlepša uspomena igračke karijere?

- Kad pričamo o tome, moram odmah da istaknem da su mi neuporedivo draže medalje sa reprezentacijom i prva mesta, nego mojih 40 i 50 poena. Kad je reč o Grčkoj, onda nema dileme da su to prve tri godine u Olimpijakosu. To je verovano zenit moje karijere. Bilo je predivno, posebno mi je značilo u periodu kad sam se vratio iz Amerike, odigrao još jednu godinu u Beogradu i praktično doživeo lični košarkaški bum. Ali, ne bih bio kad ne bih pomenuo godine provedene u Panatinaikosu, Panioniosu i Arisu.  U nekim drugačijim uslovima bilo je vrlo posebno na jedan za mene specifičan način.