Piše: Predrag Sarić
Eho polufinalnih derbija na žalost je dobio otužan prizvuk. S debelim razlogom. Bolje rečeno sa mnogo debelih razloga.
Može se danima raspredati o pitanjima da li je Pavlović sebi smeo da dozvoli da ga u tri najznačajnije utakmice poput početnika nema kao košarkaša, već da ga pamte po čarkama i bokserskom gestu.
Jednak broj dana može se i analizirati i da li je Duško Vujošević, bez obzira na adrenalinski afekat i sva racionalna obrazloženja, morao da se iskontroliše u hodniku. Prvenstveno, jer je trener „pedagog koji je primer izabranicima”.
A pre toga, se danima može tražiti i odgovor na pitanje da li je navijač, „član Skupštine kluba” smeo da se nađe ispred svlačionice.
Može se takođe raspravljati i o grčkoj formuli prisustva samo domaćih navijača, pritisku na sudije, vređanju aktera i uprava... I mnogo čemu još.
Ali sve je to deo vrzinog kola u kome se tražeći odgovore samo još više zaplićete i ne vidite nikakvo razumno rešenje.
Vrzinog košarkaškog kola u kome se, kad je reč o odnosima večitih rivala, već godinama nalazimo. I svih tih godina traži se i u prvi plan ističe samo ružno, ruši se sve lepo, a bilo ga je i te kako.
U svakoj od večeri kad su crveno i crno-beli odmeravali snage iz „Pionira” su zadovoljno izlazili Aleksandar Đorđević i njegovi najbliži saradnici. Zato što je ovo polufinale čvrst argument da je Srbija tokom sezone mnogo dobila.
Konkretno, najveća potvrda dobitka videla se u slučaju Nikole Kalinića, košarkaša koji je pokazao da će i u reprezentaciji biti protagonista.
U sve tri Zvezdine pobede ugradio je dvocifren broj poena, posebno je blistao u trećoj prelomnoj (25 poena, osam skokova). Pri tome, ni jednog trenutka u odbrani nije bio na poštedi, naprotiv, imao je najteže zadatke.
Genetika, reći će neko. Iver ne pada daleko od klade, tako je i u ovom slučaju. Nikola je nasledio Zoranov šampionski gen, sa Orlovima u Španiji ga razvio, a tokom Evrolige se izgradio u pouzdanog činioca igre ozbiljnog sastava kakav je Zvezdin. I kao takav izrastao je u junaka trijumfa nad Partizanom i plasmana u elitu Starog kontinenta.
Da Đorđevića neće boleti glava zbog oproštaja kapitena Nenada Krstića i verovatnog rastanka sa veteranom Raškom Katićem, pokazali su Boban Marjanović i Nikola Milutinov.
Najkorisniji igrač Evrolige ne samo da dominira visinom i skokom, već i pregledom igre koji ga čini odličnim unutrašnjim plejmejkerom. Mlađi Milutinov, nije uvek mogao da se nosi sa njim, ali je u njegovom slučaju očigledan ogroman napredak.
Pridodajte im sjajnu mladu četvorku – Luku Mitrovića, kapitena za primer koji je pokupio simpatije celokupne javnosti, kao i Milana Mačvana sa neverovatnom energijom i iskustvom osvajanja (u seriji imao dva „dabl-dabla”), setite se još Raduljice, Jokića, možda i Ristića i shvatićete da će selektor u ovom pogledu imati slatke muke.
Kvalitet više za reprezentaciju predstavljaće činjenica da već provereni Stefan Jović, osim godine evropskog iskustva više, ima sezonu u kojoj je neposredno sarađivao sa Mitrovićem i Marjanovićem.
Upravo njihova uigranost je taj faktor plus. Verovatno će se na Đorđevićevom spisku naći i sjajni Milosavljević, koji se u potpunosti vratio iz povrede.
Kalinić, Marjanović, Mitrović, Milutinov, Jović, Mačvan, Milosavljević. Da li je polufinale uopšte i moglo da ponudi više od sedmorice sjajnih kandidata za reprezentaciju, koji kad ih stavite uz Teodosića, Bjelicu i Bogdanovića ulivaju ogroman optimizam?
Ubeđeni smo da nije ni trebalo. Kao što verujemo da pozitivnim primerima kakvi su oni ni jedna od ružnih stvari koju smo videli ne sme da oduzme medijsku i pažnju javnosti. Samo sa njima Srbija je na dobitku. I može do Rija.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
