Od države 100.000 evra - Aleksandra Perišić: Sad sam svesna uspeha

Možda i zvuči kao fraza, ali u ovom slučaju nije, srebro na oko vrata Aleksandre Perišić sija zaista kao zlato. Mlada srpska tekvondistkinja je došla u Pariz da ostvari svoj san i pokuša da osvoji medalju na Olimpijskim igrama.

I uspela je u tome, a pored medalje osvojila je i srca svih navijača, jer suze radosnice posle plasmana u finale nisu nikog ostavile ravnodušnim, kao ni one posle izgubljenog finala, kad nije mogla da sakrije tugu i razočarenje. A, nema ni potrebe, jer se sa prvih Olimpijskih igara vraća kući sa odličjem, medaljom u koju je verovala i sanjala čitav život.

– Drago mi je što sam osvojila još jednu medalju za Srbiju, ali mi je krivo što ona nije zlatna. Nadam se da je ovo lep početak i da ću u Los Anđelesu jače sijati. Treba da se ponosim, ali nisam baš srećna jer znam zašto sam došla ovde – bile su prve reči Aleksandre Perišić posle osvajanja medalje.

Ipak, dan posle prespavane noći i mnogobrojnih čestitki koje su stigle na njenu adresu, Perišićeva je rekla:

– Tek sad sam svesna svega, tek sad mi je jasno šta sam uradila i koliko je uspeh veliki. Srećna sam, zaista jesam.

Koja borba je bila najteža?

–  Prva! Definitivno ta prva jer nisam znala šta me čeka, kako sve funkcioniše, trema je bila prisutna, pa sam imala pozitivnu tremu. Posle je sve bilo lakše.

U olimpijskom selu su Vas dočekale kolege sa muzikom i tortom?

– To nisam očekivala, baš su me iznenadili i nisam znala kako da reagujem. Instiktivno sam se okrenula da izađem, ali sam se brzo sabrala. Tek onda sam shvatila značaj svega što sam uradila.

Pre svega četiri godine mlada Beograđanka je bila na prekretnici, malo je nedostajalo da okonča karijeru i zauvek ostavi najveću ljubav.  Naime, Aleksandra je imala tešku povredu kolena i njena karijera je visila o koncu, pošto je dugo morala da bude van borilišta.

– Samo iz razloga što volim sport i ovo što radim nisam odustala, ali mi je tih godinu dana bilo pakleno. Morala sam da sedim, ništa ne radim, oporavljam se i gledam druge kako se raduju medaljama. Nisam želela da odustanem, ovo je moj život.

Kad se oporavila posle mukotrpnih terapija, mlada tekvondistkinja je odlučila da na baš desnoj nozi istetovira rečenicu “bol koju osećaš danas je snaha koju ćeš osećati sutra”.

Nedugo posle toga, Aleksandra je postala vicešampionka sveta, a potom je osvojila i dve bronzane medalje na Evropskim prvenstvima. Inače, tekvondoom je počela da se bavi sa svega četiri godine kad je došla u klub Azija i upoznala Petru Butalo Kovačić, koja je i danas njen trener. Njih dve ne kriju da imaju posebnu vezu, da se sjajno razumeju i dopunjuju.