Vreme za novo poglavlje

Sanja Damnjanović je završila karijeru. Nekada najbolji levi bek sveta je odlučila da zauvek zatvori svoje poglavlje zvano „20x40”. Lepa i uspesima satkana knjiga koju je ispisivala duže od dve decenije stigla je do samog kraja, zaključka koji nema tri tačke, niti tačku i zarez, već verzalom ispisana slova – HVALA SANjA.

A uvod je ispisan odavno, još 1999. godine kad je načinila i prve rukometne korake u Zemunu, ređala su se poglavlja, preplitali sreća i bol, radost i tuga, nizale se stranice, a neke su ispisane zlatnim, istorijskim, slovima i ostaće tako zauvek u rukometnoj riznici.

– Došlo je vreme da kažem zbogom, vreme da se oprostim od onoga što najbolje radim, što sam najviše volela, došao je kraj – bile su prve reči Sanje Damnjanović. – Okrećem novu stranicu, imam porodicu, supruga i dvoje dece, ali znam da će mi rukomet nedostajati.

Da li ste dugo razmišljali o ovoj odluci?

– Jesam, iskreno mislila sam da će kraj biti pre dve godine kad sam dobila drugo dete. Međutim, usledio je poziv Baja Marea, jer je moj suprug igrao za isti muški tim i razmišljala sam da imam snage, volje, želje i odlučila da igram. Za samo dva meseca sam uspela da se vratim, odigrala dobro, imala uspešnu sezonu i da nisam imala sad problem sa kolenima, mislim da bih odigrala još ovu sezonu.

Kao i uvek Sanja je bila surovo iskrena:

– Imam 37 godina, malo sam se osećala i neprijatno kad dođem na trening i tamo zateknem devojke 15, 20 godina mlađe od mene. Ta pomisao me je svakodnevno dovodila u neko čudno stanje, počela sam da razmišljam i u pravcu zašto igram, zašto zauzimam mesto nekom mlađem i mislim da svaki čovek treba da zna kad mora da stane. Ne razumem zašto neko igra u poznim godinama... Uz sve to i telo je čudo, a rukomet je gladijatorski sport.

Da li ste zadovoljni karijerom?

– Apsolutno! Ponosna sam i srećna kad pogledam iza sebe. Zadovoljna sam svime što sam postigla, znam da je negde moglo bolje, ali prosto nije bilo suđeno u ovom životu. Bilo je svega tokom 25 godina karijere, ali sam naučila da ne treba biti „mekan”, treba u svakom trenutku da se grize još jače. Kad vratim vreme u nekim momentima bih sigurno bila surovija, borila se više za sebe. Kad si mlad ti ne shvataš neke stvari, ali vremenom ojačaš i uvek kažem da mi je ova pamet, a one godine.

Da možete da vratite vreme šta biste promenili?

– Definitivno izbor kluba, preciznija da budem, ne bih otišla u Vardar ponovo. Bila sam u najboljoj formi tada, imala sjajnu sezonu u Viborgu, do te mere da su me upoređivali sa Bojanom Popović, a svi znamo ko je ona! Danska je za mene bila savršena, kako životno, tako i rukometno, procvetala sam tamo i osvojila sve trofeje. Nije bilo pritiska, bila sam prva zvezda tima, ali napravila sam pogrešan potez i otišla.

Zašto ste se odlučili za Vardar?

– Iskreno, najviše me privuklo da budem blizu kuće i dopao mi se projekat koji je imao Vardar. Igrala sam odlično te sezone i mislila sam da ću u Vardaru ekslodirati još više, ali nažalost to se nije desilo. Izgubila sam godinu, imala lošu sezonu, nisam dobila priliku i moram priznati potpuno nezasluženo. Kad razmislim uvek mi je u karijeri bilo loše tamo gde su naši ljudi bili.

Da li je medalja na Svetskom prvenstvu 2013. bila vrhunac karijere?

– Može se tako reći, mada ne bih zaboravila ni osvojen Kup Kupova sa Viborgom i finale Lige šampiona sa Vardarom. Žao mi je što nisam osvojila taj pehar...

Šta je za Vas prva asocijacija na srebro sa SP?

– Jedno opšte ludilo! Delirijum koji je vladao tada je nemoguće opisati. I to je trajalo, kao i nespavanje. Iskreno, mislim da nismo ni jednu noć uspele da spavamo i ne znam odakle smo imale snage da igramo. Valjda je adrenalin učinio svoje, onda slavlje posle svake pobede. Sećam se da smo ujutru jedva uspele da se skupimo da odradimo oporavak. Jednu noć sam morala da odem kući, da probam tamo da odspavam, jer u Kovilovu nije bilo moguće. Košarkaši na Olimpijskim igrama u Parizu su me podsetili na nas. Imale smo dobru atmosferu, držale smo se zajedno, svega je bilo...

Damnjanovićeva je dodala:

– Nikada neću zaboraviti one trenutke dok se zagrevamo i gledamo kako se hala puni. Naježim se svaki put kad pomislim na slavlje posle utakmice, muziku, navijače, bilo je neverovatno jer su ljudi živeli rukomet. Osećala se ta energija, svi su znali ko smo, preko 20.000 ljudi je bilo u Areni, oboren je i rekord, a mi smo disale zajedno sa nacijom.

Bili ste igrač koji je podjednako voleo da igra i odbranu i napad?

– Više sam volela odbranu i mislim da sam to dobro radila. To mi je uvek bilo nadmudrivanje, a u tome sam uživala.

Koji poraz ste najteže prihvatili?

– Na Evropskom prvenstvu 2012. u Beogradu kad smo izgubile od Mađarske utakmicu za bronzanu medalju posle produžetaka. Naravno i finale Lige šampiona u dresu Vardara, kad su sudije pogurale Đer do titule. To sam jedva preživela.

Da li Vam je žao što odlazite?

– Kao i sve drugo u životu, tako i sport ima svoj rok. Neko ga odsluži ranije, neko kasnije, sad je moje vreme da kažem da je kraj – zaključila je Sanja Damnjanović.