Penzija

Kada čovek ostari i dođe u neke godine kada sećanja sama po sebi počnu da naviru pa čak i oni nevažni najsitniji detalji, događajčići, ali bez njih se ne bi ni mogli sećati jednog predivnog vremena. Sve češće se sećam detinjstva. Ono je temelj.

Radnja ove priče počinje sredinom šesdesetih godina prošlog veka. Majčin sine to treba opisati. Bila je nedelja, lep i sunčan dan. Otac me odveo na fudbalsku utakmicu, a majka doterala kao da ću biti primljen u savez pionira. Sećam se da sam bio u plavim kratkim pantalonicama i beloj košuljici. Na Grbavici su igrali Željezničar – Vojvodina. Otada su krenule decenije mog druženja sa fudbalom.

Bio je to prvi odlazak na stadion i moja prva senzacija u životu. Fascinacija tim sportskim objektom mi je zauvek ostala u glavi. Došli smo oko pola sata pre početka utakmice. Nikada nisam video više ljudi na jednom mestu. Ćale je od kuće poneo „čuvene novine za sedenje” i seli smo na betonske stepenice na istoku. To se čak i zvalo istočna tribina, a u stvari je bilo samo pet redova betona.

Preko puta, tamo na zapadu se okupilo najviše publike. Bila je to stara drvena tribina jedina prava na stadionu Želje, većim delom i natkrivena. Impresioniran popunjenošću tog dela stadiona pitao sam ćaleta: „Šta je to?”, a on mi kao iz topa odgovori: „Penzija.”

Nisam imao pojma ni šta znači reč penzija, a moj Kole videći čuđenje u očima poče detaljno da mi objašnjava o čemu se radi.

„Mi obični gledaoci tu tribinu nazivamo penzija jer su na njoj smešteni stari igrači Željezničara. Oni imaju članske karte i pripadaju im najbolja mesta na stadionu.”

Tu su se na zapadnoj tribini okupljale Željine legende koje su se svake druge nedelje sećali mladosti i odigranih utakmica, brojnih tuga i radosti. Otud osećanje zahvalnosti i posebnog poštovanja prema tim ljudima. Tako je stara drvena, jedina prava tribina na Grbavici dobila nadimak. Stare Sarajlije je i dan danas zovu: „Penzija”. Ima li išta na svetu pravednije nego da se najlepši deo stadiona prozove po najzaslužnijim i najstarijim članovima kluba od kojih je sve i krenulo.

Na tom delu stadiona ispod su bile svlačionice, a iznad tribina je bio i popularni „golubarnik”, odnosno mesta za novinare odakle su slali svoje izveštaje za novine. Bile su to drvene klupe postavljena u dva reda, sa običnim daskama na kojima su držali olovku i papir. Do njih se stizalo stepenicama koje su se nalazile iza tribina.

Tu sam u prvom redu, prvi s sleva 1987. i počeo novinarsku karijeru izveštavajući sa utakmica Željezničara prvo za „Sport”, a zatim od proleća 1990. i za „Sportski žurnal”. Iza nas je bilo pet telefonskih govornica odakle smo zvali naše redakcije. Proleteše od tada decenije i čitav radni vek. Nostalgija je neizlečiva bolest duše i sve češće joj se vraćam.

Radnja ove priče završava danas 2. oktobra 2024. godine, moj zadnji radni dan. Od sutra sam i zvanično penzioner. Bi ovo i moj poslednji tekst u „Sportskom žurnalu”. Došlo je vreme da „okačim pero o klin”.