Пензија

Када човек остари и дође у неке године када сећања сама по себи почну да навиру па чак и они неважни најситнији детаљи, догађајчићи, али без њих се не би ни могли сећати једног предивног времена. Све чешће се сећам детињства. Оно је темељ.

Радња ове приче почиње средином шесдесeтих година прошлог века. Мајчин сине то треба описати. Била је недеља, леп и сунчан дан. Отац ме одвео на фудбалску утакмицу, а мајка дотерала као да ћу бити примљен у савез пионира. Сећам се да сам био у плавим кратким панталоницама и белој кошуљици. На Грбавици су играли Жељезничар – Војводина. Отада су кренуле деценије мог дружења са фудбалом.

Био је то први одлазак на стадион и моја прва сензација у животу. Фасцинација тим спортским објектом ми је заувек остала у глави. Дошли смо око пола сата пре почетка утакмице. Никада нисам видео више људи на једном месту. Ћале је од куће понео „чувене новине за седење” и сели смо на бетонске степенице на истоку. То се чак и звало источна трибина, а у ствари је било само пет редова бетона.

Преко пута, тамо на западу се окупило највише публике. Била је то стара дрвена трибина једина права на стадиону Жеље, већим делом и наткривена. Импресиониран попуњеношћу тог дела стадиона питао сам ћалета: „Шта је то?”, а он ми као из топа одговори: „Пензија.”

Нисам имао појма ни шта значи реч пензија, а мој Коле видећи чуђење у очима поче детаљно да ми објашњава о чему се ради.

„Ми обични гледаоци ту трибину називамо пензија јер су на њој смештени стари играчи Жељезничара. Они имају чланске карте и припадају им најбоља места на стадиону.”

Ту су се на западној трибини окупљале Жељине легенде које су се сваке друге недеље сећали младости и одиграних утакмица, бројних туга и радости. Отуд осећање захвалности и посебног поштовања према тим људима. Тако је стара дрвена, једина права трибина на Грбавици добила надимак. Старе Сарајлије је и дан данас зову: „Пензија”. Има ли ишта на свету праведније него да се најлепши део стадиона прозове по најзаслужнијим и најстаријим члановима клуба од којих је све и кренуло.

На том делу стадиона испод су биле свлачионице, а изнад трибина је био и популарни „голубарник”, односно места за новинаре одакле су слали своје извештаје за новине. Биле су то дрвене клупе постављена у два реда, са обичним даскама на којима су држали оловку и папир. До њих се стизало степеницама које су се налазиле иза трибина.

Ту сам у првом реду, први с слева 1987. и почео новинарску каријеру извештавајући са утакмица Жељезничара прво за „Спорт”, а затим од пролећа 1990. и за „Спортски журнал”. Иза нас је било пет телефонских говорница одакле смо звали наше редакције. Пролетеше од тада деценије и читав радни век. Носталгија је неизлечива болест душе и све чешће јој се враћам.

Радња ове приче завршава данас 2. октобра 2024. године, мој задњи радни дан. Од сутра сам и званично пензионер. Би ово и мој последњи текст у „Спортском журналу”. Дошло је време да „окачим перо о клин”.