Crno-beli zaraženi Vir(t)usom

Mirnoća u neizvesnim završnicama umnogome odvaja žito od kukolja, to jest pretendente na tron od manje uspešnih ekipa. Pobede na jednu loptu u konačnici prave razliku, pogotovo protiv debitanata i sastava iz donjeg doma. Brojne ispuštene prilike vas mogu lišiti mogućnosti za uspeh i najvažnije – vere u sebe.

Upravo je virus, zvani Virtus, zarazio ekipu Partizana i trenutno je vuče ka dnu. Simptomi infekcije su odsustvo samopouzdanja, netipične greške, manjak koncentracije... Uglavnom napada mentalni deo, a on potom ubacuje crv sumnje i u fizički.

Da pojasnimo, poraz crno-belih od Pariza (71:74) u osmom kolu Evrolige potpuno je razočarao navijače – očekivano. Napravljen je kompletno nov tim, uložena pozamašna finansijska sredstva i na klupi sedi najbolji stručnjak Starog kontinenta ikada. Nadanja ne smeju nikako biti manja od najviših.

Stranputica se dobro može objasniti primerom Isaka Bonge. Nemac je na početku sezone šutirao 58 odsto za tri, na solidnom uzorku (11/19), dok se od meča sa Virtusom neverovatno muči van linije 6,75 (2/10). Stoji utisak kao da je neko stisnuo prekidač beku, pogotovo jer su u poslednja dva susreta viđeni i promašaji celokupne konstrukcije koša. Sa 30 minuta po utakmici, minutaža je pala na 16 protiv Fenerbahčea, a u Gradu svetlosti je gotovo bio neprimetan (8).

Identična situacija je i sa Sterlingom Braunom – Bolonjezi su zarazili i Amerikanca. Do četvrtog kola Evrolige je beležio impresivnih 14.5 poena po meču, da bi se posle šoka u Beogradskoj areni potpuno ugasio i stao na tričavih 5.5 koševa.

Čini se da se u crno-belu letargiju uklopio i Brendon Dejvis, doduše od starta takmičarske godine. Poslednjih sedam utakmica nijednom nije bio dvocifren, što se donekle i može razumeti, ali netipične izgubljene lopte nikako ne mogu. Centar je doveden sa epitetom najiskusnijeg pojedinca i prekaljenog evroligaškog asa, ali trenutno Željko Obradović je primoran da na „petici” igra samo sa Tajrikom Džonsom – veoma slična situacija sa prošlogodišnjom (Bruno Kaboklo, Frenk Kaminski).

Prosečnog ljubitelja igre pod obručima niko ne može ubediti da igrači nekadašnjeg šampiona Evrope u poslednjim trenucima ne umeju da izvedu loptu, što se ponavlja u poslednje vreme. Početničke greške su direktan produkt manjka samopouzdanja.

Što se tiče Franka Nilikine, ukleti duel sa ekipom Luke Bjankija potpuno je prizemljio Francuza. Pomenutu bitku je završio sa nula poena i promašenim pokušajem za pobedu, sledeće kolo je propustio, a protiv Parižana je šutirao siromašnih 2/10 sa ponovnom neuspešnom ulogom heroja. Doduše, plejmejker ništa nije kriv, lopta je silom prilika došla do njega.

Ni timska statistika ne ide u prilog ekipi iz Humske. Po broju poseda na 40 minuta Partizan je pretposlednji u elitnom takmičenju (68.7), što je direktna posledica mučenja u građenju defanzivnog skoka, spore igre i protoka lopte. U prva četiri duela, izabranici Željka Obradovića su šutirali 51 odsto iz igre, a brojka se potom drastično smanjila na 44. Za samo mesec dana.

Stoga, fraza „to je bio samo jedan meč” nikako nema uporište. Taj „jedan susret” je crno-belima, za sada, promenio sve. Poraz od u tom momentu fenjeraša im je uticao na veru u sebe, kao što može i prvi sledeći trijumf. Prilike su već 13. i 15 novembra, u Arenu dolaze Barselona i Milano, a pobeda je apsolutni imperativ.