VREMEPLOV: Miloš Milutinović za sva vremena

Veterani Dubočice nisu i neće zaboraviti krunske dokaze stručnog rada i vrednih rezultata Miloša Milutinovića, legende jugoslovenskog fudbala.

Njih četvorica, golman Dušan Petrović, levo krilo Slobodan Stojiljković Dale, desno krilo Slobodan Petković Njanje, i centarfor Mile Stojković Šilo, kojima se pridružio i Radivoje Jovanović Rače, vođa generacije koja ih je nasledila, golgeter i kapiten, a kasnije i predsednik kluba, upriličili su druženje na dan prepun emocija, sećanja na mladost, na klub i vreme u kojem su ponikli kao prvotimci Dubočice i stigli do autoriteta traženih igrača, u SFRJ i inostranstvu.

Počelo je konkretnim pitanjem: ko je najbolji trener sa kojim su sarađivali? Odgovor je bio bez razmišljanja i jednoglasan - Miloš Milutinović!

U leto 1970. godine, posle osvajanja sedmog mesta u Drugoj saveznoj ligi „Istok”, sa trenerom Momčilom Medom Ilićem, došlo je do promene na klupi Dubočice. Stigao je Miloš Milutinović, legenda i jedan od najvećih asova jugoslovenskog fudbala, koji je poput Ilića prethodno radio u Boru. Radio je u Leskovcu do 25. decembra 1971. godine, kad je teško shvatljivom odlukom Skupštine kluba, razrešen dužnosti šefa stručnog štaba u kojem su bili Stanoje Jocić, pomoćnik, i Petar Petrović Džilja, zadužen za kondiciju.

- Posle šest godina u Borcu iz Čačka stigao sam i do poziva u omladinsku reprezentaciju, a odlučio sam da čuvam gol Borca iz Banjaluke. Zbog zemljotresa 27. oktobra 1969. godine, koji je Banjaluku zavio u crno, vratio sam se u matični Borac, a onda brzo prešao u Dubočicu, gde me dočekao trener Ilić – kaže dr Dušan Petrović, uspešan poslovni čovek, a sada osnivač i glavni menadžer Akademije za poslovnu ekonomiju u Čačku.

Leskovački drugoligaš je za trenera dobio legendarnog Miloša Milutinovića.

- Ne samo čudesnog fudbalera i trenera, već i čoveka koga su svi voleli i poštovali. U zimskom predahu povredio sam se u prijateljskoj utakmici sa OFK Beogradom, u sudaru sa Santračem. Pomoći nije bilo i morao sam da prekinem karijeru, ali u Leskovcu sam formirao porodično gnezdo i dobio dve kćerke.

Slobodan Stojiljković, sjajno levo krilo Dubočice, bio je prvi olimpijski reprezentativac iz grada na Veternci. Igrao je još za Radnički iz Pirota i Crvenku, a potom i nekoliko poznatih klubova u Francuskoj. Podsetio je, takođe, na sjajnu atmosferu u ekipi i gradu, koju je stvorio Miloš Milutinović.

- Imao je harizmu, neposredan u kontaktu, spontan i prirodan u razgovoru sa običnim ljudima, spreman da svakog sasluša i pomogne bez uslovljavanja. Potvrdiću to i svojim primerom: kada sam mu najavio da nastavljam karijeru u Francuskoj, samo me pozvao, uzeo papir i olovku i napisao sjajnu preporuku jednom od uglednih francuskih fudbalskih funkcionera. Tako je počeo moj petogodišnji staž u Francuskoj. Uz Miloševu preporuku stigao sam na probu u PSŽ, u Parizu sam upoznao legendarnog Fontena i mnoge druge značajne ličnosti – kaže  Stojiljković.

Iz sastava Dubočice, sa Milošem Milutinovićem na čelu, članovi olimpijske reprezentacije SFRJ postali su štoperi Dragoljub Milenković Drabe i Đorđe Živanović Pampur. Sastav koji je Milutnović voleo da vidi na početku utakmice, izgledao je ovako: Dušan Petrović (do povrede), a zamena Dragan Dimitrijević, Ljubiša Stanković, Đorđe Petrović, Đorđe Živanović, Čedomir Dojčinović, Dragoljub Milenković, Slobodan Petković, Stanoje Petković, Nikola Kostić, Raca Dragičević (Mile Stojkvić) i Milisav Ivanović.

- U finalu Kupa FSS, takav je tada bio kalendar takmičenja, napravili smo podvig i kao gosti, sa ubedljivih 3:0, eliminisali smo prvoligaša Radničkog. Dva gola postigao je Mile Ivanović, a desetak minuta pre kraja, savladao sam legendarnog Kneževića. Kakav je to moćan sastav protivnika bio govore imena Kneževića, Dragoljuba Ilića, Slobodana Antića, Neše Cvetkovića, pa Jankovića, Radivojevića, Pešića... Sve asovi. Trener Milutinović je sjajno spremio taktiku i odlično nas vodio tokom utakmice, pa smo ga u znak zahvalnosti na rukama izneli sa terena. Početkom 1971. godine, Sloboda nas je u šesnaestini finala Kupa pobedila u Tuzli minimalnim rezultatom uz veliku pomoć sudija -  ilustrativna su sećanja Slobodana Petkovića, ubojitog napadača, a kasnije i trenera u Dubočici, na srećna vremena i velikog trenera.

Na debiju pred leskovačkom publikom, Dubočica je sa Milutinovićem na klupi porazila Radnički iz Kragujevca (1:0), u prvom delu Druge savezne lige pobedila je i Prištinu, Trepču i Rabotnički, ali i neočekivano izgubila neke bodove, posebno na svom terenu. Najvrednja pobeda generacije koju je Predvodila Plava čigra, ostvarena je 8. novembra 1970. godine protiv tada drugoplasiranog Vardara.

- Nadvisili smo velikog favorita, a postigao sam jedini gol, u 83.minutu. Savladao sam tada cenjenog i popularnog reprezentativnog golmana Dragana Mutibarića a o golu se u leskovačkoj čaršiji dugo pričalo. Vardaru su bodovi bili neophodni, trener Simonovski imao je sastav koji je na kraju i prestigao čačanski Borac, a činili su ga: Mutibarić, B. Dimitrovski, Srebrov, V. Spasovski, Mečkarov, Plačkov, M. Spasovski, Balevski, Vrbica, K. Dimitrovski i Rajčevski - sećanja su se duboko urezala odličnom golgeteru kakav je bio Mile Stojković Šilo.

Godnu 1970. pored sjajnih pobeda u prvenstvu Druge savezne lige Istok i Kupu FSS, fudbalski zaljubljenici na jugu Srbije dugo su pamtili i po atraktivnim prijateljskim utamcama. I pored poraza od OFK Beograda (1:3) i Partizana (0:2), 7. aprila 1970.gdine ostvarena je rekordna poseta na Gradskom stadionu, a tada se i čula najava da će brigu o Dubočici, od leta 1970. godine preuzeti legendarni reprezentativac Miloš Milutinović.