ВРЕМЕПЛОВ: Милош Милутиновић за сва времена

Ветерани Дубочице нису и неће заборавити крунске доказе стручног рада и вредних резултата Милоша Милутиновића, легенде југословенског фудбала.

Њих четворица, голман Душан Петровић, лево крило Слободан Стојиљковић Дале, десно крило Слободан Петковић Њање, и центарфор Миле Стојковић Шило, којима се придружио и Радивоје Јовановић Раче, вођа генерације која их је наследила, голгетер и капитен, а касније и председник клуба, уприличили су дружење на дан препун емоција, сећања на младост, на клуб и време у којем су поникли као првотимци Дубочице и стигли до ауторитета тражених играча, у СФРЈ и иностранству.

Почело је конкретним питањем: ко је најбољи тренер са којим су сарађивали? Одговор је био без размишљања и једногласан - Милош Милутиновић!

У лето 1970. године, после освајања седмог места у Другој савезној лиги „Исток”, са тренером Момчилом Медом Илићем, дошло је до промене на клупи Дубочице. Стигао је Милош Милутиновић, легенда и један од највећих асова југословенског фудбала, који је попут Илића претходно радио у Бору. Радио је у Лесковцу до 25. децембра 1971. године, кад је тешко схватљивом одлуком Скупштине клуба, разрешен дужности шефа стручног штаба у којем су били Станоје Јоцић, помоћник, и Петар Петровић Џиља, задужен за кондицију.

- После шест година у Борцу из Чачка стигао сам и до позива у омладинску репрезентацију, а одлучио сам да чувам гол Борца из Бањалуке. Због земљотреса 27. октобра 1969. године, који је Бањалуку завио у црно, вратио сам се у матични Борац, а онда брзо прешао у Дубочицу, где ме дочекао тренер Илић – каже др Душан Петровић, успешан пословни човек, а сада оснивач и главни менаџер Академије за пословну економију у Чачку.

Лесковачки друголигаш је за тренера добио легендарног Милоша Милутиновића.

- Не само чудесног фудбалера и тренера, већ и човека кога су сви волели и поштовали. У зимском предаху повредио сам се у пријатељској утакмици са ОФК Београдом, у судару са Сантрачем. Помоћи није било и морао сам да прекинем каријеру, али у Лесковцу сам формирао породично гнездо и добио две кћерке.

Слободан Стојиљковић, сјајно лево крило Дубочице, био је први олимпијски репрезентативац из града на Ветернци. Играо је још за Раднички из Пирота и Црвенку, а потом и неколико познатих клубова у Француској. Подсетио је, такође, на сјајну атмосферу у екипи и граду, коју је створио Милош Милутиновић.

- Имао је харизму, непосредан у контакту, спонтан и природан у разговору са обичним људима, спреман да сваког саслуша и помогне без условљавања. Потврдићу то и својим примером: када сам му најавио да настављам каријеру у Француској, само ме позвао, узео папир и оловку и написао сјајну препоруку једном од угледних француских фудбалских функционера. Тако је почео мој петогодишњи стаж у Француској. Уз Милошеву препоруку стигао сам на пробу у ПСЖ, у Паризу сам упознао легендарног Фонтена и многе друге значајне личности – каже  Стојиљковић.

Из састава Дубочице, са Милошем Милутиновићем на челу, чланови олимпијске репрезентације СФРЈ постали су штопери Драгољуб Миленковић Драбе и Ђорђе Живановић Пампур. Састав који је Милутновић волео да види на почетку утакмице, изгледао је овако: Душан Петровић (до повреде), а замена Драган Димитријевић, Љубиша Станковић, Ђорђе Петровић, Ђорђе Живановић, Чедомир Дојчиновић, Драгољуб Миленковић, Слободан Петковић, Станоје Петковић, Никола Костић, Раца Драгичевић (Миле Стојквић) и Милисав Ивановић.

- У финалу Купа ФСС, такав је тада био календар такмичења, направили смо подвиг и као гости, са убедљивих 3:0, елиминисали смо прволигаша Радничког. Два гола постигао је Миле Ивановић, а десетак минута пре краја, савладао сам легендарног Кнежевића. Какав је то моћан састав противника био говоре имена Кнежевића, Драгољуба Илића, Слободана Антића, Неше Цветковића, па Јанковића, Радивојевића, Пешића... Све асови. Тренер Милутиновић је сјајно спремио тактику и одлично нас водио током утакмице, па смо га у знак захвалности на рукама изнели са терена. Почетком 1971. године, Слобода нас је у шеснаестини финала Купа победила у Тузли минималним резултатом уз велику помоћ судија -  илустративна су сећања Слободана Петковића, убојитог нападача, а касније и тренера у Дубочици, на срећна времена и великог тренера.

На дебију пред лесковачком публиком, Дубочица је са Милутиновићем на клупи поразила Раднички из Крагујевца (1:0), у првом делу Друге савезне лиге победила је и Приштину, Трепчу и Работнички, али и неочекивано изгубила неке бодове, посебно на свом терену. Највредња победа генерације коју је Предводила Плава чигра, остварена је 8. новембра 1970. године против тада другопласираног Вардара.

- Надвисили смо великог фаворита, а постигао сам једини гол, у 83.минуту. Савладао сам тада цењеног и популарног репрезентативног голмана Драгана Мутибарића а о голу се у лесковачкој чаршији дуго причало. Вардару су бодови били неопходни, тренер Симоновски имао је састав који је на крају и престигао чачански Борац, а чинили су га: Мутибарић, Б. Димитровски, Сребров, В. Спасовски, Мечкаров, Плачков, М. Спасовски, Балевски, Врбица, К. Димитровски и Рајчевски - сећања су се дубоко урезала одличном голгетеру какав је био Миле Стојковић Шило.

Годну 1970. поред сјајних победа у првенству Друге савезне лиге Исток и Купу ФСС, фудбалски заљубљеници на југу Србије дуго су памтили и по атрактивним пријатељским утамцама. И поред пораза од ОФК Београда (1:3) и Партизана (0:2), 7. априла 1970.гдине остварена је рекордна посета на Градском стадиону, а тада се и чула најава да ће бригу о Дубочици, од лета 1970. године преузети легендарни репрезентативац Милош Милутиновић.