„Poziv Srbije se ne odbija”

Uzela je titulu Lige šampiona sa Vardarom, onda kad niko ni u snu nije mogao da zamisli da će najprestižniji klupski trofej završiti u rukama skopskog tima. Potom je predvodila Vesprem, jedan od najvećih evropskih timova ikada, a potom je odlučila da se vrati u Srbiju i zaboravi rukomet, bar kad je ekipni sport u pitanju. Onda je Mariji Lojanici, jednom od najboljih trenera za fizičku pripremu, jedan poziv promenio sve...

- Nikad ne reci nikad. Pre četiri godine sam se vratila u Srbiju s namerom da radim individualne treninge. Rekla sam da nikada neću više raditi u klupskom rukometu, jer sam odlučila da više vremena provedem sa porodicom, prijateljima i budem u svojoj zemlji – rekla je iskreno na početku razgovora Marija Lojanica.

Klupske obaveze su zahtevnije od reprezentativnih, ritam je drugačiji...

- To je svakako bilo presudno u odluci. Reprezentacija je nešto drugačije, posebno, a i poziv Raula Gonzalesa je učinio svoje. Nisam nikada bila deo seniorske reprezentacije i ovo je veliki izazov za mene.

Šta je bilo presudno za Vašu odluku?

- Upravo njegov poziv. Uvek sam konkretna i iskrena, tako da mogu reći da je on bio ta prevaga. Poslao mi je poruku, potom me kontaktirao i Rukometni savez Srbije, a onda je Raul slao poruke gotovo svakodnevno s pitanjem šta se dešava.

Marija Lojanica je nastavila:

- Iskrena da budem čim sam saznala da je on selektor reprezentacije Srbije, malo mi je zagolicalo maštu. Tako da je poziv da se priključim nacionalnom timu bio samo dodatni impuls. Raul je divan čovek i veliki stručnjak, sa njim je uživanje raditi, znam konkretno šta traži, a on zna moj način rada, lepo smo sarađivali i zašto ne bismo nastavili.

Sa većim delom ekipe radite individualno, ne bi trebalo da imate problem sa ukpalanjem u sistem?

- Uglavnom poznajem sve momke, ostale ćemo lako uklopiti. Možda ne sarađujem sa nekima sada, ali recimo Marsenića i Milosavljeva poznajem iz Vardara, sa većinom sam se okrznula negde.

Kakva je situacija sa našim igračima što se tiče fizičke pripreme?

- Pratim igrače, imamo neke sitne probleme koji su normalni u rukometu. Ne bih se složila sa pričom da nemamo fizički spremne igrače, jer su većina nosioci u svojim ekipama i imaju zavidne minutaže. Sigurna sam da će svi oni doći u zavidnoj fizičkoj formi, a prvih nedelju dana je idealna prilika da sve to proverimo.

Koji su Vaši lični ciljevi i ambicije, pošto se od dolaska Gonzalesa često pominje i plasman na Olimpijske igre?

- Idemo korak po korak. Ne možemo da budemo savršeni na Evropskom prvenstvu, malo je vremena, a niko nema mađioničarski štapić. Moramo da budemo realni i prizemni, ne smemo mnogo da poletimo, iako bismo svi to najviše voleli. Moram još da pričam sa Raulom, imamo neke ciljeve, ali neka izjašnjavanje sačeka još malo, jer ne volim unapred ništa da govorim i radim.

Presudna je bila i konekcija sa igračima?

- Tačno, jer su momci sjajni, njihova energija, želja i volja su presudili da budem tu. Sa većinom igrača imam prijateljski odnos, a tu je uzajamno poverenje što je najvažnije, jer je u mom poslu najvažnije da mi igrač veruje.

Da li je veliko opterećenje kad znate da nečija karijera zavisi isključivo od vas?

- Jeste, jer je zaista u pitanju veliki broj neprespavanih noći i mnogih pitanja. Stalno se provlači ono da li je nešto ispravno što radimo. Niko nije najpametniji, pa ni ja, imam tim ljudi sa kojima sarađujem, tako da ono što ne znam - pitam. Edukujem se svakodnevno, jer ako propustim dan, dva, mislim da kasnim, a taj luksuz niko nema.

Šta je razlog sve učestalijih povreda mladih igrača?

- Iskreno ne mislim da su treneri krivci uvek i za sve, u pitanju je odrastanje dece. Čitam dosta literature, ali mi je praksa pokazala i dokazala da deca dosta vremena provedu neaktivno, niko se više ne irga, nema skokova, trčanja, penjanja na drvo... Nema više elastičnih komponenti koje se stvaraju u detinjstvu, jer deca dosta sede. U rukometu je to izraženo jer nema onog atletksog dela trčanja i azbuke pošto je cilj samo da budete prvi. Deca treba da se igraju rukometa, a ne da ga igraju.

Lojanica je potom istakla jedan šokantan podatak:

- Kad sam stigla u Vardar dočekalo me osam povreda ukrštenih ligamenata mlađe ekipe, juniorske. To je bilo zaista neverovatno, a sad je još tragičnije.

Kako je u Srbiji?

- Isto, od dana kad sam se vratila do danas imala sam 21 povredu ukrštenih ligamenata i to govorim samo o rukometu. To je zaista previše.

Šta posle osvojene Lige šampiona i vođenja dva velika kluba može da bude satisfakcija za dalje?

- Uspeh sa reprezentacijom, medalja. Ne može ništa drugo da podmiri glad za pobedom kao uspeh državnog tima.