„Partizan su gledali kao nešto neobično”

Bio je to hladni, novembarski dan 1975. U Amersfortu, u Holandiji, fudbal je bio u drugom planu, glavna uloga pripala je vodenom sportu. Sve kamere bile su uprte u najuspešniju sportsku sekciju Jugoslovenskog sportskog društva – Vaterpolo klub Partizan.

Finalni turnir Kupa evropskih šampiona održan je od 21. do 23. novembra. Partizan je ostvario tri pobede i popeo se na krov Evrope, koji je ponovo osvojio tek 36 godina kasnije, u Rimu.

Bio je to rekordni šesti trofej šampiona Evrope u vitrinama kluba s Banjice, drugi uzastopni.

Veliki doprinos u tom podvigu imao je Đorđe Perišić, jedan od retkih igrača koji može da se pohvali da je učestvovao u osvajanju svih prvih šest evropskih titula.

Od 1963, kad je prešao s plivanja na vaterpolo, kapica sa brojem 2 neumorno je plivala. Do 1976, ujedno i poslednje sezone, zabeležio je 700 mečeva. S Partizanom je podigao šest trofeja šampiona Evrope, 11 titula prvaka Jugoslavije i četiri nacionalna kupa!

Perišić je nedavno proglašen za počasnog predsednika vaterpolo kluba i s ponosom čeka 80. rođendan sportskog društva. S pravom se nada da će velikan sa Banjice sledeći put slavljeničku atmosferu dočekati u još boljem ambijentu nego što je danas slučaj.

- To je brojka koja zaslužuje poštovanje i na nivou društva. Dogodine će i Vaterpolo klub, zajedno sa Plivačkim, proslaviti 80 godina postojanja. To je bogata istorija iz koje je iznedren veliki broj plivača i vaterpolista. Razvoj jugoslovenskog vaterpola nije se mogao zamisliti bez Partizana. Upravo je on bio okosnica svega toga, dao je izuzetan doprinos. Povukao je mnoge klubove da se usmere ka tom sportu, te postanu žestoki rivali crno-belima. Partizan je u drugom delu istorije sve to izdržao i ostao neprikosnoven – ponosno za Žurnal počinje razgovor Đorđe Perišić, legendarni bek crno-belih.

Kako je rastao Partizan: 80. rođendan dočekuje kao jedan od evropskih velikana?

- Ljudi koji su polovinom prošlog veka vodili Partizan odlučili su da naprave nešto zaista vredno. Prvo plivački, zatim i vaterpolo klub. Započelo se s plivačima, godinu kasnije pristupilo i razvoju vaterpolista. Da bi Partizan postao prvoligaš 1960, trebalo je da osvoji prvenstvo Druge lige Jugoslavije, koja je u to vreme imala šest klubova kao i Prva liga. Zbog toga je doveden Orlić iz dubrovačkog Juga, bio je i trener i igrač i pod njegovim vođstvom Partizan je obezbedio plasman u elitu. Tad su u Prvoj ligi igrali Mladost iz Zagreba, Jadran i Mornar iz Splita, Jug iz Dubrovnika, Jadran iz Herceg Novog i Partizan. Na kraju prvenstva Partizan je zauzeo poslednje mesto i trebalo je da igra baraž s Primorjem. Ipak, Primorje se nije pojavilo i eliminisalo samo sebe, pa su crno-beli ostali u eliti i za naredne sezone.

Ubrzo po ulasku u društvo najboljih Partizan dolazi do uspeha, ispostaviće se – istorijskog?

- Krajem „šezdesetih”, kad je u klubu formirana nova strategija i program rada, dolaze Muškatirović i Čukvas. Zatim, 1961. ekipa daje određene rezultate, zauzela je četvrto mesto, naredne godine drugo, 1963. osvojena je prva titula. Pre tog trofeja u klub su došli Janković, Tedeski i Čolović. U suštini, od 1963. počinje period najviših plasmana. Osvojene su četiri uzastopne titule. To je jedan od dva zlatna perioda Partizana. Prvi od 1963. do 1966, drugi od 1973. do 1975. Takođe, u isto vreme kad je Partizan osvojio prvu titulu, ustanovljen je i Kup šampiona. Crno-beli kao prvaci države dobili su pravo učešća i osvojili su prvi Kup igran u Zagrebu.

Rivalstvo sa Pro Rekom tek je bilo na početku, na drugom fajnal-foru u istoriji Kupa šampiona italijanski klub došao je do pobede?

- Finalni turnir odigran je u Milanu, izgubili smo od Pro Reka, koji je time prvi put osvojio Kup. Zatim, zablistali smo 1965. i 1966: u prvom finalu pobedili Dinamo Magderburg, u drugom Pro Reko. Bili smo bolji u trećoj utakmici odigranoj u Ženevi. Dobro patim prve tri titule. Premijernu jer je bila prva, naredne po tome što sam postigao odlučujuće golove.

U međuvremenu, Mladost iz Zagreba postala je konkurencija?

- Mladost je 1967, 1968. i 1969. tri puta zaredom osvojila Kup šampiona. U sezoni 1970/71. na finalnom turniru u Beogradu učestvovalo je nekoliko timova. Partizan je u borbi za medalju pobedio upravo hrvatski, što je bio prvi trofej KEŠ-a podignut u našem glavnom gradu.

Crno-beli nastavili su s dobrim partijama, međutim, narednih nekoliko sezona nije bilo uspeha u Evropi?

- Došao je period 1971–1972. i kratko zatišje. Posle se to promenilo dolaskom Rudića i nekoliko mladih igrača u klub, poput Manojlovića, Sofijanića i Stamenića. Stvoren je novi Partizan, koji je 1973, 1974. i 1975. u sva tri takmičenja u kojima je učestvovao ostao neporažen i osvojio osam trofeja. Jedino 1973. nije osvojio Kup šampiona. Finalni turnir te godine održan je u Budimpešti i OSC je bio bolji. Ipak, Partizan je uzvratio sledeće sezone, kad je ubedljivo slavio 6:2.

Godinu kasnije Partizan je osvojio šesti Kup šampiona, napomene: sledeći, sedmi pehar podignut je tek u Rimu 2011?

- Sezona 1975/76. bila je moja poslednja. Bili smo prva ekipa koja je razbila tradiciju da domaćin završnog turnira nije pobednik. Turnir je održan u Amersfortu. Zanimljivo je da Partizan u sve tri utakmice pobedio sa samo golom razlike. Poslednji gol primali smo svakog puta 20 sekundi pred kraj. Ipak, sve mečeve završili smo pobedom i bili smo ubedljivi. Ekipu su činili izuzetni igrači: Belamarić, Dumović, Marović, Marković na golu, Vraneš...

Kad su rivali počeli da se plaše crno-belih?

- Partizan je sa četiri uzastopne titule postao institucija. Svi su Partizan gledali kao nešto neobično. Igrao sam od 1963. do 1976. i u Kotoru i u Herceg Novom nikada nisam izgubio s Partizanom. Možda smo zabeležili jedan ili dva poraza, maksimum, ali smo bili institucija. Na Partizan se gledalo kao na primer koji je potrebno primenjivati u drugim sredinama.

Po čemu je Parni valjak bio primer drugima?

- Sećam se razgovora sa Orlićem, kad je dao fantastično obrazloženje: „Prvak države u vaterpolu, ali i u ostalim sportovima možeš biti ili zato što se to desilo, ili zato što si dobro organizovan.” Za prvo nije imao objašnjenje, jer se jednostavno - desilo. A ono drugo, „zato što si organizovan”, tumačio je ovako: ako liga ima 12 klubova, moram imati prostor sa 12 ekrana. Svaki ekran je poveren jednom klubu, pritiskom na dugme uključim ekran i vidim sve dobre i loše stvari u klubu sa kojim igram. Dobro sam organizovan jer u svakom trenutku znam šta se dešava u drugim klubovima. Naravno, vodim računa o sopstvenoj organizaciji i organizaciji kluba, ali pratim i šta se dešava u drugim sredinama. Ko se s kim posvađao, ko je zaratio, kakvi su odnosi trener - igrač, da li imaju probleme sa finansijama. To je Ratko Rudić naučio u Partizanu.

Trenutna situacija u klubu bolja je nego prethodnih godina?

- Danas klub ima dovoljno termina u bazenu i bolje uslove za rad nego u vreme kad je Partizan koristio i upravljao Banjicom. Tad se resursi nisu koristili na najbolji način, što je dovelo do nastanka dugova za vodu, struju i grejanje. Sad smo oslobođeni tih troškova i može da se radi kako treba – zaključio je Đorđe Perišić.