Srbija drži palčeve Veljku Paunoviću: daj Bože da 10 dobrih minuta s Vemblija naraste na svih 90, međutim, gurnemo li glavu pod tepih i ne notiramo selektorove autogolove s debija neće da nam pomogne ni kolektivni Očenaš (šta ako je neko ateist / nije hrišćanin) uoči utakmica.
Promašaj br. 1, napomene – krajnjih 0:2 i definitivno zbogom SP ne računamo: „Ideja je bila, ali možda je nisam dobro preneo, da u početku ne pokažemo našu nameru Englezima s loptom.”
Veljko, ako je to strategija i oslikava se u totalnoj nemoći – u posedu ne dužem od dva pasa i tri sekunde (dotle, u naših 16 fijuče) – crno nam se piše.
Promašaj br. 2: „Arapin” Rajković, pre „Engleza” Petrovića, između stativa - na osnovu poverenja od pre deset godina i zaboravljene činjenice da je prošlog meseca napustio kamp reprezentacije zbog stare povrede (samo nekoliko dana kasnije branio za klub).
„Ne može da se poredi ova utakmica sa onom u Beogradu, bili smo organizovaniji, taktički bolji...” – nahvali golman, indirektno, (dražeg) selektora, zaboravivši i „koju” o početničkom, bespotrebnom boksovanju lopte, direktnoj krivici za prvi gol domaćina.
Promašaj br 3: kapitenska traka, kažu - na osnovu krštenice, Filipu Kostiću, izjava sa Ostrva pokaza kratkog pamćenja i nedostojnom: „Da smo imali ovo, selektora i celokupni rad iz prethodnih nekoliko dana, verujem da bismo bili drugi, garantovano. Ne bismo izgubili od Albanije.”
Filipe, čak i da ostavimo po strani podatak da si poslednji gol za reprezentaciju postigao davnog 27. marta 2021. i u beogradskih 0:5 sa Engleskom i protiv te iste Albanije bio među najgorima s Piksijevim poverenjem na terenu, ovo je stvarno previše.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
