Bjeković: Makso, pusti još ovaj... (FOTO)

Suočite li navijače Partizana sa zadatkom da sastave listu najvažnijih golova crno-belih u 81-godišnjoj uspesima načičkanoj istoriji, sigurni smo da bi se, s pravom, visoko kotiralo remek-delo Nenada Bjekovića iz Ljubljane 11. jula 1976!

Naizgled, sasvim običan pogodak - legendarni centarfor autorizovao je sijaset lepših, pritom, ne najvećem rivalu, već Olimpiji; ne Dinu Zofu, već Ljubiši Dalanoviću, međutim...

„Sikstinsku kapelu” među Grobarima daruju mu: značaj - za titulu čekanu rekordnih 11 godina (još od generacije Beba, finalista KEŠ 1966) i tajming - u poslednjem kolu, u 90 i „nekom” minutu (Splićani su se žalili da je uveliko počeo Drugi dnevnik).

Beše to... na današnji dan pre tačno pola veka!

- Evo, pijem kafu s društvom u kafiću i gledam uramljenu sliku... Da, lepo piše: 11. jul 1976. Hvala vam što ste me podsetili - u „vulkan emocija” (pre nekoliko leta; prim.a) uskočio je Nenad Bjeković, sa suzom - radosnicom ka ovekovečenoj, vanvremenskoj sceni megdana „pod Bežigradom” ukrašenoj natpisom: šampioni Jugoslavije (od Vardara pa do Triglava).

Dovoljno je samo to da ste uradili (a gde su ostali trofeji iz trenersko-rukovodeće žetve?), pa da vam partizanovci budu večno zahvalni?

- Bogami, bio je to izuzetno važan gol, za Partizan - prekretnica. Lepo, najdraže u karijeri. Generalno, kad god se spomene ta šampionska trka s Hajdukom ljubiteljima fudbala prve asocijacije su: Ljubljana i Bjeković.

Rekoste (baš u Žurnalu) jednom: da se to nije dogodilo ko zna šta bi bilo s klubom?

- Pokrenuo se točak! Posle decenije posta i ne tako ozbiljnih rezultata - konačno radost. Počeli smo da osvajamo trofeje. Da smo tada ostali bez titule... Ne smem ni da pomislim! Postali smo šampioni posle 11 godina, krenulo nas je, uskoro i Srednjoevropski kup, po osmi put prvaci... Ne bih sebe da ističem u prvi plan, uspeh sjajne ekipe, nepokolebljive i posle ubedljivog poraza od Hajduka, jedinog konkurenta, u Beogradu.

Najdraži gol u bogatoj karijeri?

- Jeste, definitivno! Za večno sećanje, do poslednjeg dana. Tek sada, hladne glave, posle svega što sam prošao, vidim koliko je ta titula bila značajna za Partizan.

Dušan Maksimović, u to doba jedan od najboljih svetskih sudija, po ko zna koji put pogledao je časovnik, činilo se - nameran da konačno svira kraj, međutim, pokolebalo ga je vaše: „Makso, pusti još ovaj”?

- To što je Maksimović bio Srbin, nije imalo nikakvog uticaja na njegovo deljenje pravde. Čak – propustio je da svira penal nad Mocom. Tačno, imali smo dijalog, kazao mi je: „Sad moram da sviram kraj”. Nisam se dao: „Molim te, pusti još ovaj...” I...

Ostalo je – istorija?

- Ne znam ni sad kako sam ga dao. Primio sam loptu, okrenuo se, uočio Olimpijinog golmana Dalanovića ispred sebe. Da sam šutirao školski – nikad ne bi ušla. Zario sam je za zemlju, video kako ulazi u mrežu. Pao sam i – ničeg se više ne sećam.

„Zli jezici” ističu: Maksimović bi terao do trećeg dnevnika samo da Partizan pobedi. Razočarani Splićani, samo remija sa OFK Beogradom na Karaburmi, tvrdili su da je gol postignut u 99. minutu, šta vi kažete?

- U 94! Bilo je svega, trener Olimpije Slavko Luštica se opraštao, dobijao poklone, bilo je prekida, tuče... Da se igralo po sadašnjim pravilima, sudijska nadoknada trajala bi do 110. minuta.

Poslušate li nekad radijski prenos meča s komentarom nenadmašnog Jordana Ivanovića?

- Kako da ne?! Srce zatreperi dok gledam i TV prilog tad mladog novinara, sad trenera – Mikija Ivanovića – još je živo sećanje Nenadu Bjekoviću, igračko / trenersko / funkcionerskoj legendi Partizana na 11. jul 1976. i antologijsko / šampionski hitac u Ljubljani.