Kada priča pronađe novinara i Sportski žurnal

Lepša strana našeg posla je upravo to što mi koji radimo u medijima namerno nisam rekao samo novinari, jer želim da naglasim sve nas koji na bilo koji način učestvujemo da informacija stigne do ljudi nikada ne tražimo priču. Ona pronađe nas.

Dogodi se sasvim slučajno, nametne se sama od sebe i ođednom shvatite da je ispred vas tema koja zasluķžuje da bude ispričana. A svaka dobra priča ima svoj uvod, razradu i na kraju zaključak.

Mi iz pres ekipe smešteni smo u prelepom hotelu „Turist“ u srcu Bajine Bašte. O gostoprimstvu, ljubaznim domaćinima i utiscima iz ovog grada pisaću nekom drugom prilikom. Međutim, poenta moje današnje priče dogodila se upravo u tom hotelu.

Pošto sam ranoranilac i ne volim dugo da spavam, rano ujutru sam izašao iz svog apartmana  u kojem, istina, u tom trenutku nije bilo mog poštovanog cimera Milovana  i krenuo na prvu jutarnju kafu.

A onda pravo iznenađenje.

Prvo na koga sam naišao bio je simpatični konobar hotela. Sedeo je mirno i sa velikim uživanjem čitao Sportski žurnal. Iskreno, svi koji me poznaju znaju koliko volim svoj Žurnal i koliko ga godinama promovišem gde god da odem. Zato sam na trenutak zastao i sa osmehom posatrao čoveka koji je, list po list, sa pravim merakom čitao novine.

Prišao sam i pitao ga kako mu se dopada ono što čita.

Nasmejao se i rekao:

„Svaka im čast. Na pravi način su predstavili moju Bajinu Baštu.“

Nisam mu rekao da sam i ja jedan od onih koji su se trudili da te stranice izgledaju baš tako. Samo sam se nasmešio i otišao po svoju jutarnju kafu.

Na terasi sam zatekao moje kolege, čuveni dream team Slavišu i Zoricu. Pozvao sam ih da vide prizor koji me je oduševio. Njihovi osmesi govorili su više od reči. Majstori pera znali su da prepoznaju trenutak. A ja... kao i uvek, nisam se odvajao od foto-aparata. Jedan klik bio je dovoljan. Nastala je fotografija, ali i priča.

Pomislio sam da je to dovoljno za jedno jutro.

Ali nije bilo.

Krenuo sam prema Press centru po svoj primerak Sportskog žurnala, koji sam unapred platio za sve dane trajanja MOSI. I tik ispred centra novo iznenađenje.

Na klupi sede nekoliko ljudi. U rukama  Sportski žurnal i najnoviji broj biltena MOSI. Prišao sam, upoznao ih i saznao da su taksisti. Dok čekaju mušterije ispred kioska i Kulturnog centra, vreme provode čitajući.

Zastao sam i pomislio:

Zar može lepša nagrada za one koji stvaraju novine od toga da ih ljudi čitaju sa zadovoljstvom?

Dve sasvim različite situacije. Dva različita mesta. Dve različite priče.

A glavni junak isti.

Sportski žurnal.

Novine kojima već godinama pripadam, za koje izveštavam sa mnogo ljubavi, ponosa i entuzijazma. I baš zbog ovakvih trenutaka čovek shvati da naš posao nije samo da pišemo tekstove.