Лепша страна нашег посла је управо то што ми који радимо у медијима намерно нисам рекао само новинари, јер желим да нагласим све нас који на било који начин учествујемо да информација стигне до људи никада не тражимо причу. Она пронађе нас.
Догоди се сасвим случајно, наметне се сама од себе и ођедном схватите да је испред вас тема која заслуķжује да буде испричана. А свака добра прича има свој увод, разраду и на крају закључак.
Ми из прес екипе смештени смо у прелепом хотелу „Турист“ у срцу Бајине Баште. О гостопримству, љубазним домаћинима и утисцима из овог града писаћу неком другом приликом. Међутим, поента моје данашње приче догодила се управо у том хотелу.
Пошто сам раноранилац и не волим дуго да спавам, рано ујутру сам изашао из свог апартмана у којем, истина, у том тренутку није било мог поштованог цимера Милована и кренуо на прву јутарњу кафу.
А онда право изненађење.
Прво на кога сам наишао био је симпатични конобар хотела. Седео је мирно и са великим уживањем читао Спортски журнал. Искрено, сви који ме познају знају колико волим свој Журнал и колико га годинама промовишем где год да одем. Зато сам на тренутак застао и са осмехом посатрао човека који је, лист по лист, са правим мераком читао новине.
Пришао сам и питао га како му се допада оно што чита.
Насмејао се и рекао:
„Свака им част. На прави начин су представили моју Бајину Башту.“
Нисам му рекао да сам и ја један од оних који су се трудили да те странице изгледају баш тако. Само сам се насмешио и отишао по своју јутарњу кафу.
На тераси сам затекао моје колеге, чувени дреам теам Славишу и Зорицу. Позвао сам их да виде призор који ме је одушевио. Њихови осмеси говорили су више од речи. Мајстори пера знали су да препознају тренутак. А ја... као и увек, нисам се одвајао од фото-апарата. Један клик био је довољан. Настала је фотографија, али и прича.
Помислио сам да је то довољно за једно јутро.
Али није било.
Кренуо сам према Пресс центру по свој примерак Спортског журнала, који сам унапред платио за све дане трајања МОСИ. И тик испред центра ново изненађење.
На клупи седе неколико људи. У рукама Спортски журнал и најновији број билтена МОСИ. Пришао сам, упознао их и сазнао да су таксисти. Док чекају муштерије испред киоска и Културног центра, време проводе читајући.
Застао сам и помислио:
Зар може лепша награда за оне који стварају новине од тога да их људи читају са задовољством?
Две сасвим различите ситуације. Два различита места. Две различите приче.
А главни јунак исти.
Спортски журнал.
Новине којима већ годинама припадам, за које извештавам са много љубави, поноса и ентузијазма. И баш због оваквих тренутака човек схвати да наш посао није само да пишемо текстове.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
