Slobodan Nikić: Mislim, vreme je za zlatnu medalju na Olimpijskim igrama!

Ostala je jedna želja, olimpijsko zlato. I ko zna koliko bi trofeja srpski centar dao za tu medalju najsjajnijeg sjaja.

– Igrao sam čuveno finale u Atini 2004. Ni danas mi nije jasno šta se dogodilo. Imali smo Mađare, vodili 5:2, 7:5 početkom treće. Onda smo stali, možda i uplašili ogromne prilike koja nam se ukazala. Izgubili smo i to mi je jedan od najtežih poraza u karijeri.

Povreda u poslednjem trenutku ga je sprečila da bude u timu koji je Peking 2008. završio sa bronzom. Očekivalo se da će London biti konačno ta priča – zlatna.

– Ne znam, počeli smo dobro, sve je bilo kako treba do četvrtfinala. Izvukli smo se protiv Australije ali nas je Italija pobedila. Posle smo na neki, samo nama znani, način stigli do bronze protiv Crne Gore. Medalja sa Olimpijskih igara je uvek veliki uspeh, ponos svakog sportiste. Međutim, mislim da je sada vreme...

Ostao je za trenutak nedorečen. Zna se da je izostala reč zlato.

– Ne mogu da vam opišem koliko je želimo, svi mislimo samo na nju, živimo jednu priču, jedno ponašanje, jedan mentalitet. Znam, imamo sve kvalitet, motiv do neba. Ima nas dosta kojima bi posle svih zlata u svim vaterpolo takmičenjima ovo bilo kruna karijere. Sve što sam nabrojao jeste potrebno ali je neophodna doza sreće, neki detalj u najvažnijem momentu. Kažem, vreme je...