U maratonu je to posebno izraženo, iskušenja su velika. Kad se povede reč o heroju iz senke 30. izdanja Beogradskog maratona održanog 22. aprila, priča dovodi do pobednika – Slobodana Jotiću i na mnogo ozbiljnijeg protivnika u njemu samom koga je savladao.
– Od 2006. godine bolujem od multiple skleroze. To je progresivna bolest motorike. Početak je bio agresivan, 2011. godine nisam mogao da prepešačim više od 500 metara. Vid mi se sveo na nekih 30 odsto. Onda sam rešio da je pobedim – podseća sada 40-godišnji Slobodan.
U javnosti se pojavio prošle godine, kad smo u „Sportskom žurnalu” objavili njegovo pismo koju je uputio firmi „Beogradski maraton”, organizatoru najvećeg tradicionalnog sportskog događaja u Srbiji.
– Malo pre toga krenuo sam da trčkaram zbog performansa. Počeo sam to da činim da bih dokazao da čovek može da bude jači od svega, pa čak i od bolesti za koju medicina kaže da je neizlečiva.
Doktori su bili skeptici.
– Odgovarali su me, govorili da će mi to pogoršati zdravstveno stanje, neki su smatrali čak i da sam lud...
Prekretnica je, kaže, bio film Mladena Matičevića „Kako postati heroj”. Opisao je režiser i glavni junak kako je krizu u životu pobedio tako što je počeo da trči sa 40-tak godina.
– Odlučio sam da i ja nastavim na Mladenov način ka svom cilju...
Posle uspeha na polumaratonu 2016. najavio je na konferenciji za novinare da će 2017. istrčati ceo maraton. Nije to bio samo trenutak nadahnuća. Tokom 365 dana pretrčao je 2.200 kilometara!
– Do Beogradskog polumaratona 2016. to je bio performans, od tada je preraslo u ljubav, ljubav prema trčanju! Bio sam odlučan u nameri da ispunim zacrtan cilj.
Godinu dana je živeo i radio da bi ostvario novi cilj na 30. jubilarnom Beogradskom maratonu.
– Prolazio sam sve faze priprema, uspešno pretrčao 15 zvaničnih polumaratona i još mnogo, baš mnogo kilometara! Bilo je tu svega i žuljeva i povreda, ali slabi su to bili protivnici mojoj potrebi da ispunim ono što sam nameravao u ime svih koji imaju ovakve ili slične zdravstvene probleme. Pa kada možemo mi – mogu i svi drugi! Želeo sam da shvate i oni zdravi da bi trebalo da se pokrenu, jer je kretanje pod vedrim nebom najbolja preventiva za najveći broj bolesti, eliksir za dug i kvalitetan život, tajna zdravlja...
„Kad možemo mi, mogu i drugi” – postao je posle ovog Slobodanovog pisma slogan prošlogodišnjeg Beogradskog maratona.
– Došla je i poslednja nedelja pre starta. Trebalo je da ostvarim san. Bio sam svestan toga i počela je da me drma trema... Ona pozitivna.
Kulminirala je noć pred 30. Beogradski maraton.
– San u petak 21. aprila uveče nije bio moj saveznik, izgubio se negde u toj tremi, rasanio se i to isto meni učinio – priča Slobodan kroz osmeh koji prati sve njegove reči.
Na dan trke krenuo je ovaj penzionisani vozač, iz Petke kraj Požarevca, gde živi ka glavnom gradu s prijateljima.
– Neki su krenuli da trče sa mnom, drugi da me bodre. Svaka podrška mi je bila potrebna. U autobusu je bila toliko pozitivna atmosfera da se moja nervoza negde zaturila. Ali, posebno pred početak i na samom startu trke, čekala me je ona atmosfera zbog koje sam zavoleo trčanje, more osmeha, veselih boja...
Uživao je, kaže, u tome, ali kada je čuo reči himne „Bože pravde” shvatio je to znak da trka uskoro kreće.
– I krenuli smo, reka ljudi i pozitivne energije koju ništa ne može da zaustavi. Rame uz rame sa mnom bili su moji prijatelji: Ivan Ajdačić, Dragan Milić i Dragan Krsmanović! Kako su kilometri odmicali tako je svako krenuo svojim ritmom, neko sporije, neko brže, a Dragan Krsmanović je nastavio mojim ritmom.
Rame uz rame savladavali su kilometre. Staro je pravilo da se do 34. kilometra osluškuje organizam, a posle trči na rezultat. Slično je bilo sa Slobodanom.
– Na 32. kilometru kriza mi je toliko zalepila noge za asfalt da sam morao da prohodam. Mučio sam se do prve okrepne stanice. Uzeo sam malo hleba i soli, krišku limuna, vodu i jednu frutabelu i to me je vratilo u život, odnosno u trku.
Podrška mu je bio i Dragan, koji ga je sve vreme bodrio da pobedi krizu.
– Moram da pohvalim organizatore kada je reč o okrepnim stanicama, bilo je svega i za sve dovoljno.
Od 34. kilometara noge su mu se „odblokirale” i krenuo je dalje.
– Na 40. kilometru je uspon koga se plaše i najbolji trkači, Brankov most. To uzvišenje je ipak izgledalo strašno samo do trenutka dok nisam čuo sjajnu ekipu Burt-a kako bodre trkače, onda su noge same krenule da trče nošene sjajnom atmosferom.
Po prolasku kroz cilj klekao je i poljubio zemlju, preciznije asfalt.
– Sačekali su me svi oni koji su mi davali snagu poslednjih godinu dana. Među njima su bili direktor Beogradskog maratona Dejan Nikolić i moj trener profesor Branko Bošković, pa majka, meni dragi ljudi, prijatelji, poznanici, kolege maratonci… Bilo je to ispunjenje mog sna, 42,195 kilometara bilo je za mnom. Ispunio mi se san da nemoguće pretvorim u moguće.
Rekli ste da posle jedne Dankinje i Španca želite da doprinesete da u lekarskim udžbenicima multipla skleroze stoji – izlečiva bolest?
– Primetili ste, dakle, da se u ovim silnim kilometrima izgubila negde i ta neman koja je napadala moj organizam. Nema je, pobeđena je. Pognute glave otišla je u zaborav!
Koji Vam je sledeći cilj?
– A ja, ja sam rešio da trčim, da nastavim da trčim, jer taj pokret je smisao života! Pozdravljam sve čitaoce „Sportskog žurnala” uz konstataciju: Videćemo se na nekom novom cilju!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
