Bekrić: Gubio sam nadu i padao... Nestali su ljudi iz okruženja

Po svemu sudeći za Emira Bekrića, nacionalnog rekordera na 400 m prepone (48,05), završen je najteži period borbe s povredama. Pokazala je to sezona u dvorani u kojoj je, posle praktično četiri godine, konačno istrčao nešto što podseća na njegove prave rezultate. Pošto Emirove glavne discipline praktično nema u sali, trčao je 400 m glat za 48,17. Lični rekord mu je 47,17, ali i ovo ostvarenje ohrabruje (kao i 22,38 na 200 m).

Da li ste možda očekivali još bolja dostignuća?

– Srećan sam. Zdrav sam – nasmejan je Emir Bekrić. – Ponovo uživam na stazi i radim ono što volim! Kada se osvrnem za sobom i vidim da sam prošle godine u aprilu zbog povrede mogao samo da sanjam o trčanju, imam više nego dovoljno razloga za optimizam.

Uskrs je za nama. Sada kada vaskrsavate u atletskom pogledu, koliko vam je vera u Boga pomogla u unutrašnjoj borbi sa samim sobom?

– Vera za mene predstavlja sve. U Boga, u sebe, u svrhu i smisao svega što mi se desilo. Pronašao sam pozitivno u svemu i zahvalan sam mu na svakom iskustvu,  lekcijama i situacijama kroz kroje sam prošao i kroz koje sada prolazim.

Da li ste ikada gubili nadu da možete kvalitetno da se vratite u atletiku?

– Gubio sam nadu. Padao sam psihički i motivaciono, prolazio kroz faze preispitivanja samog sebe. Morile su me sumnje da možda nikada više neću zdrav završiti trku. Strah da možda neću biti ni blizu nivoa na kom sam nekada bio. Međutim, istrajnost, vera i ljubav prema sportu su pobedili.

Koliko ste duboko osetili šta je slava i kako je kada je nema?

– Dovoljno da mogu da napišem knjigu od hiljadu stranica. Definitivno životno iskustvo – nešto što nisam ni mogao da zamislim da ću proživeti. Mislim da je gubitak slave najmanji problem. Izgubiti ljude iz okruženja i negde u celoj toj priči izgubiti sebe jeste nešto s čim je, očigledno, trebalo da se suočim i pronađem rešenje.