Челенџ: Ноле и друга лига

Пише: Војин Величковић

Вероватно најбољу оцену онога што се дешавало у петак увече у Мадриду, дао је Филип Крајиновић неколико дана раније у интервјуу за сајт АТП тура.

- У Србији сви обожавају Новака, ми остали смо друга лига.

И баш то се показало у мечу против Хрвата. Показало се и у ранијим дуелима у Дејвис купу, Ђоковић уради оно што се од њега очекује, али остали не.

Успели смо да се некако провучемо кроз групу захваљујући помоћи Русије, али у полуфиналу помоћи није било.

Једноставно, јаз између Ђоковића и осталих српских репрезентативаца у овом тренутку је превелик. Чак ни играчина каква је Ноле није успео против Хрвата да премости толики простор.

Наравно, када кажем друга лига, не мислим ништа лоше. Само разлику у квалитету. Сви наши тенисери желе Салатару, боре се за њу, али њихове тениске моћи једноставно нису довољне.

Да кренемо редом. Ђоковић је био једина блистава тачка у српском тиму. У синглу је доказао да је најбољи на свету, у дублу је био фанатичан борац, у екипи да је као вођа тима непревазиђен. Да има правде, Србија би освојила Салатару само због Новака.

Довољно је видети снимке како Ноле бодри Кецмановића током меча против Кукушкина па схватити колика жеља за тријумфом гори у његовим грудима, колико је он фанатично посвећен намери да Србији донесе још један велики трофеј.

Човек који је одиграо најбољу сезону у историји тениса у последњих пола века, скаче и навија за свог друга из репрезентације као да никада ништа до сада није освојио.

Тај партиотски набој који Ђоковић има заиста је нешто што се веома ретко виђа. Када само помислите колико мање успешних спортиста избегава да игра у репрезентацији, а најбољи спортиста света за највећи циљ у каријери има баш успех у националној селекцији, онда морате да му скинете капу.

Ноле није освојио злато на Олимпијади, али је заслужио све најблиставије ордење овог света за партиотизам. На жалост учинак осталих није био ни близу.

Душан Лајовић је на Дејвис куп дошао као други рекет Србије, добио је један меч, против Аустријанца Мелцера у првом колу, али када је било најважније, потпуно је посустао.

Навијачи су му већ прилепили етикету кривца за пораз од Хрвата, руку на срце, он то и јесте, али не треба ни претеривати у критикама.

Сви тенисери осим оних баш највећих имају своје слабости, своје лимите. Некоме је то бекхенд, некоме сервис, а Дуцију психолошка чврстина у тешким мечевима.

А дуел са Борном Гојом је, уз онај пети меч финала са Радеком Штепанеком 2013, сигурно психолошки најтежи у његовој каријери. Са разликом да је сада оптерећење било још веће јер је био фаворит. Против Штепанека пре осам година то није био.

Лајовић се потпуно сломио под тим притиском, њему је сада најтеже јер је свестан да Србија не игра у финалу само због њега, да је изневерио другове. Неће му бити лако да превазиђе овакав слом.

Филип Крајиновић се повредио и зато није имао улогу главног асистента Ђоковићу и у другом синглу и у дублу.

Изгубио је дуел у групи против Немца Кефера, неколико дана је паузирао, али када се вратио на терен против хрватског дубла, било је јасно да је то погрешан потез.

Крајиновић се уопште није снашао, лутао је тактички, трајао је само један сет. После вођства Павића и Мектића, Крајиновићева игра се потпуно распала.

Миомир Кецмановић је дебитовао у Мадриду, али се није прославио. Против казахстанског ветерана, 33-годишњег Кукушкина, тек 182. на свету, изгубио је добијен меч.

Четири меч лопте, вођство са 5:2 у одлучујућем сету, сервис за тријумф – све то је Кецмановић просуо.

У овом мечу је и клица неуспеха против Хрватске. Јер да је Кецмановић савладао Кукушкина, он би био очигледан избор за дуел са Гојом.

Услови игре му више одговарају него Лајовићу, био би пун самопоуздања због тријумфа против Казахстанца и све би можда било другачије.

Али после онакве пропуштене шансе, било је јасно да Кецмановић није довољно психолошки јак и зато је одлучено да Лајовић изађе на терен.

Никола Ћаћић једини није разочарао, одиграо је баш као што се од њега и очекивало, али ни он нема квалитет за највеће успехе. Остаће вечна дилема да ли би Ноле са њим био боља комбинација против Хрвата него са Крајиновићем.

Вероватно би се меч исто завршио, али горе не би било. Ђоковић и Ћаћић су били одиграли два узастопна дуела, последњи су добили и готово сигурно би пружили јачи отпор.

Виктор Троицки је дебитовао као селектор у Дејвис купу, али његов допринос је био далеко од играчког. Није успео да подигне квалитет игре репрезентативаца.

Знало се да су сви лоше одиграли последње турнире, да су у кризи, а тако су и одиграли. Ни припреме у Београду се нису показале много делотворним, свако је остао у границама своје кризе као и пре тога. У ствари, одиграли су Дејвис куп још горе него претходне турнире.

Јасно је да селектор не може за неколико дана рада да исправи недостатке играча, али мора и да се види његов печат.

Троицки овог пута то није успео. Више пута је истакао да се ради одлично, да је хемија међу играчима на изврсном нивоу, али хемијом се не добијају мечеви. Потребно је много више.