Čelendž: Nole i druga liga

Piše: Vojin Veličković

Verovatno najbolju ocenu onoga što se dešavalo u petak uveče u Madridu, dao je Filip Krajinović nekoliko dana ranije u intervjuu za sajt ATP tura.

- U Srbiji svi obožavaju Novaka, mi ostali smo druga liga.

I baš to se pokazalo u meču protiv Hrvata. Pokazalo se i u ranijim duelima u Dejvis kupu, Đoković uradi ono što se od njega očekuje, ali ostali ne.

Uspeli smo da se nekako provučemo kroz grupu zahvaljujući pomoći Rusije, ali u polufinalu pomoći nije bilo.

Jednostavno, jaz između Đokovića i ostalih srpskih reprezentativaca u ovom trenutku je prevelik. Čak ni igračina kakva je Nole nije uspeo protiv Hrvata da premosti toliki prostor.

Naravno, kada kažem druga liga, ne mislim ništa loše. Samo razliku u kvalitetu. Svi naši teniseri žele Salataru, bore se za nju, ali njihove teniske moći jednostavno nisu dovoljne.

Da krenemo redom. Đoković je bio jedina blistava tačka u srpskom timu. U singlu je dokazao da je najbolji na svetu, u dublu je bio fanatičan borac, u ekipi da je kao vođa tima neprevaziđen. Da ima pravde, Srbija bi osvojila Salataru samo zbog Novaka.

Dovoljno je videti snimke kako Nole bodri Kecmanovića tokom meča protiv Kukuškina pa shvatiti kolika želja za trijumfom gori u njegovim grudima, koliko je on fanatično posvećen nameri da Srbiji donese još jedan veliki trofej.

Čovek koji je odigrao najbolju sezonu u istoriji tenisa u poslednjih pola veka, skače i navija za svog druga iz reprezentacije kao da nikada ništa do sada nije osvojio.

Taj partiotski naboj koji Đoković ima zaista je nešto što se veoma retko viđa. Kada samo pomislite koliko manje uspešnih sportista izbegava da igra u reprezentaciji, a najbolji sportista sveta za najveći cilj u karijeri ima baš uspeh u nacionalnoj selekciji, onda morate da mu skinete kapu.

Nole nije osvojio zlato na Olimpijadi, ali je zaslužio sve najblistavije ordenje ovog sveta za partiotizam. Na žalost učinak ostalih nije bio ni blizu.

Dušan Lajović je na Dejvis kup došao kao drugi reket Srbije, dobio je jedan meč, protiv Austrijanca Melcera u prvom kolu, ali kada je bilo najvažnije, potpuno je posustao.

Navijači su mu već prilepili etiketu krivca za poraz od Hrvata, ruku na srce, on to i jeste, ali ne treba ni preterivati u kritikama.

Svi teniseri osim onih baš najvećih imaju svoje slabosti, svoje limite. Nekome je to bekhend, nekome servis, a Duciju psihološka čvrstina u teškim mečevima.

A duel sa Bornom Gojom je, uz onaj peti meč finala sa Radekom Štepanekom 2013, sigurno psihološki najteži u njegovoj karijeri. Sa razlikom da je sada opterećenje bilo još veće jer je bio favorit. Protiv Štepaneka pre osam godina to nije bio.

Lajović se potpuno slomio pod tim pritiskom, njemu je sada najteže jer je svestan da Srbija ne igra u finalu samo zbog njega, da je izneverio drugove. Neće mu biti lako da prevaziđe ovakav slom.

Filip Krajinović se povredio i zato nije imao ulogu glavnog asistenta Đokoviću i u drugom singlu i u dublu.

Izgubio je duel u grupi protiv Nemca Kefera, nekoliko dana je pauzirao, ali kada se vratio na teren protiv hrvatskog dubla, bilo je jasno da je to pogrešan potez.

Krajinović se uopšte nije snašao, lutao je taktički, trajao je samo jedan set. Posle vođstva Pavića i Mektića, Krajinovićeva igra se potpuno raspala.

Miomir Kecmanović je debitovao u Madridu, ali se nije proslavio. Protiv kazahstanskog veterana, 33-godišnjeg Kukuškina, tek 182. na svetu, izgubio je dobijen meč.

Četiri meč lopte, vođstvo sa 5:2 u odlučujućem setu, servis za trijumf – sve to je Kecmanović prosuo.

U ovom meču je i klica neuspeha protiv Hrvatske. Jer da je Kecmanović savladao Kukuškina, on bi bio očigledan izbor za duel sa Gojom.

Uslovi igre mu više odgovaraju nego Lajoviću, bio bi pun samopouzdanja zbog trijumfa protiv Kazahstanca i sve bi možda bilo drugačije.

Ali posle onakve propuštene šanse, bilo je jasno da Kecmanović nije dovoljno psihološki jak i zato je odlučeno da Lajović izađe na teren.

Nikola Ćaćić jedini nije razočarao, odigrao je baš kao što se od njega i očekivalo, ali ni on nema kvalitet za najveće uspehe. Ostaće večna dilema da li bi Nole sa njim bio bolja kombinacija protiv Hrvata nego sa Krajinovićem.

Verovatno bi se meč isto završio, ali gore ne bi bilo. Đoković i Ćaćić su bili odigrali dva uzastopna duela, poslednji su dobili i gotovo sigurno bi pružili jači otpor.

Viktor Troicki je debitovao kao selektor u Dejvis kupu, ali njegov doprinos je bio daleko od igračkog. Nije uspeo da podigne kvalitet igre reprezentativaca.

Znalo se da su svi loše odigrali poslednje turnire, da su u krizi, a tako su i odigrali. Ni pripreme u Beogradu se nisu pokazale mnogo delotvornim, svako je ostao u granicama svoje krize kao i pre toga. U stvari, odigrali su Dejvis kup još gore nego prethodne turnire.

Jasno je da selektor ne može za nekoliko dana rada da ispravi nedostatke igrača, ali mora i da se vidi njegov pečat.

Troicki ovog puta to nije uspeo. Više puta je istakao da se radi odlično, da je hemija među igračima na izvrsnom nivou, ali hemijom se ne dobijaju mečevi. Potrebno je mnogo više.