Јоветић буди машту Гробара

Информација да је Стеван Јоветић по испадању Херте из Бундеслиге у Цвајту слободан играч и да је пред избором нове странице у богатој каријери, распалила је машту навијачима Партизана, на друштвеним мрежама исказане огромне жеље да га после деценију и по печалбарења поново виде у црно-белом јату!

Намеће се: да ли је реалан такав сценарио?

Ако је по срцу, Црногорац не би имао дилему, недавно – кошаркашком клубу уплатио је значајну своту новца...

Укључимо ли и разум, онда...

- Партизан ми је дао много, рачунајући млађе категорије и први тим провео сам четири, пет дивних година у Београду, тамо ми је сестра, пријатељи... Могућност постоји, само бих волео да буде супер прича, да се врате још неки играчи, па да се јури пласман у Лигу шампиона – казивао је, почетком марта, голгетер познатом београдском медију.

Дакле, жеља, присутна у „глави” као продукт „лептирића у стомаку” није спорна, али...

Потребно је да се склопи сијасет коцкица и, најважније, креира амбијент за потенцијални „кам-бек”.

Егзистира: колико је данашњи Партизан, иначе, с политиком ангажмана повратника, са свим руководеће / стручним ресурсима кадар за санацију штете оличене у годинама без трофеја и у конкуренцији Црвене звезде, по многима – никад јаче, у могућности за искорак?

Очајна сезона окончана пласманом на четвртом месту не представља позивницу фудбалеру Јоветићевог калибра за долазак у Хумску и, уместо јуриша на европску елиту, поход ка „трећеразредној” Лиги конференције.

Проблем прави и захтев некадашњег адута Фјорентине, Манчестер ситија, Интера, Севиље и Монака да се на Топчидерском брду сакупи „старо друштво”: исписници (генерација 1989) су, махом, окачили копачке о клин, перјанице млађих класа (на пример: Александар Митровић) тек су у зениту, или им уговори истичу идућег лета (рецимо, Адем Љајић).

Из целокупног „Стеван опет у црно-белом” мозаика не би требало искључити ни претходна Партизанова искуства с повратницима, дијаметралних исхода: позитивних – код Зорана Тошића, Владимира Стојковића, Данка Лазовића, Звонимира Вукића, Ивице Илиева, Младена Крстајића, Алберта Нађа, Ивице Краља, Зорана Мирковића... и негативних – Љубомира Фејсе, Ивана Обрадовића, Лазара Марковића, Милоша Јојића (упркос доброј статистици од навијача преживео голготу), Александра Миљковића...

Презентовано иницира: може ли Јоветић у евентуалној другој епизоди на Топчидерском брду да буде успешан као у премијерној или током година у свим „лигама петице” и, круцијално, не поквари слику о себи?

Додатног упитника: да ли је, уопште, вредно да, увелико у четвртој животној деценији и увећаног ризика од повреда (главни разлог што није направио још грандиознију каријеру), ставља брижљиво грађен рејтинг и рам дугокосог, враголастог дечака, присутан у срцима Гробара, на коцку?

Стаситом Подгоричанину, пристиглом још у млађим кадетима у мајсторску радионицу у „Земунелу”, никад није мањкало храбрости и знања, тако да... Сва су чуда, попут небројених у његовој режији пред противничким голом, могућа, тренутно – базирана, ипак, само у машти заљубљеника у црно-беле боје.