ПОГЛЕД СА ОНОГОШТА: Крај никшићке комедије

Пиштољи, кравате, „барбери” шалче, претње батинама, ето шта бива, када дођу они са вишком демократије у себи. Ипак, да се вратимо из жанра гротеске у реалност. Али, наш реалност је гротеска. Нема враћања.

Подржавам све мањине. Подржавам људе, боље рећи дивио сам се људима, који се сами боре против система. И желим да верујем, да Ненад Брновић говори истину. Чак ми је скоро све исто, испричао и један члан Управног одбора. Што, наравно, не значи да Брновић и члан Управног одбора говоре истину. Можда тај члан сања да постане председником УО. Калиф, уместо калифа.

Истина је једна, али ајде барем да покушамо да тестирамо актере ове каубојске приче. Ко се препозна у овом тексту, тај не говори истину. Ко га прочита са осмехом на лицу, тај говори истину. А што се сада тек иронично смеју, они који су онечистили сваку помисао на фудбал у Црној Гори? А фудбал је фудбал, он је чистота сам по себи, па се у њега уписани механизми етичког прочишћења активирају сами од себе. Не буде увек правде, ни права, али на крају увек буде знано ко је ко и шта је шта. Барем, у нормалним земљама. Ако и оне, уопште више и постоје.

А ви који све ово читате и правите се луди, уз традицонално превентивну меру „неће мене”, знајте да хоће, једног дана.

И лаж за репетирани пиштољ, односно баш репетирани пиштољ, баш као она чувена Чеховљева пушка, су толико идиотски, неморални и непримерни потези, да се не могу оправдати пуком бесловесношћу. Иако су очигледно такви ресурси на минимуму, ипак се морао наћи неко са бар мало соли у глави и ингеренцијама у рукама да заустави ову бруку и ступидарију. Као да је пиштољ гума за жвакање. Па је, није, односно ипак је неко залепио за сто.

Требало је бити дубоко померене памети, безобразан и безобзиран, несувисао и неувиђајан, на крају крајева и тешка штеточина, па претити пиштољем, или измишљати да ти је неко претио оружјем.

Ипак, да се вратимо из жанра гротеске у реалност.

Питам, а заправо и не тражим одговор. Зна га и сваки разуман грађанин коме бестијална пропаганда није испрала мозак, који није ставио шаке на очи и уши да не гледају, и не чују.

Живе људи у беди, о, да, али је много страшније то што беда станује у људима одомаћена, разбашкарена, разгаћена, као у свом сталном дому, у свом природном станишту. Беда је категорија душе. Беда је појела последње дамаре наших живота. Отуд то и такво ништавило, отуд одсуство беса или туге. Бити бедником значи бити, пре свега, сиромашан духом.

То чак није био ни кукавичлук, кукавичлук је последица свести о величини оног што се има докучити и свести о о сопственој слабости, овде се ради о чистом ништавилу, о беди као немогућности да се буде достојанствен.

Мало је још остало до очаја. Ако је ишта остало.

Цури време овом покољењу, а оно о себи не зна ништа. Који живот живимо, што су наша стремљења, чему се надамо, имамо ли каквих снова? Надлагујемо се сами са собом, надгорњавамо у самообманама, меримо се у просташтву и простаклуцима, лажемо друге о себи и себе о другима, раскеречени између приимитивног удворишта и још примитивније бахатости.

Немоћ на једној и обест на другој страни, вечито буџење ђунте са ситним нутом, стално самозаварање и стална импровизација, ако не падне киша, гуме ће можда издржати. А можда и неће. Нешто ћемо, већ измувати. Важно је да је крив неко други, увек је неко крив за наше грешке само ми нисмо, ми смо се ту задесили. Само ми говоримо. Кад нисмо забринути, онда смо поносни. Кад не успемо, онда смо само самосажаљиви, сентиментални, склони дерту, онда тражимо разумевање да разбијемо флашу, поломимо стакларју, прођемо кроз црвено. Истина је увек једнина, не може бити множина. Осим, наравно у Црној Гори.