POGLED SA ONOGOŠTA: Kraj nikšićke komedije

Pištolji, kravate, „barberi” šalče, pretnje batinama, eto šta biva, kada dođu oni sa viškom demokratije u sebi. Ipak, da se vratimo iz žanra groteske u realnost. Ali, naš realnost je groteska. Nema vraćanja.

Podržavam sve manjine. Podržavam ljude, bolje reći divio sam se ljudima, koji se sami bore protiv sistema. I želim da verujem, da Nenad Brnović govori istinu. Čak mi je skoro sve isto, ispričao i jedan član Upravnog odbora. Što, naravno, ne znači da Brnović i član Upravnog odbora govore istinu. Možda taj član sanja da postane predsednikom UO. Kalif, umesto kalifa.

Istina je jedna, ali ajde barem da pokušamo da testiramo aktere ove kaubojske priče. Ko se prepozna u ovom tekstu, taj ne govori istinu. Ko ga pročita sa osmehom na licu, taj govori istinu. A što se sada tek ironično smeju, oni koji su onečistili svaku pomisao na fudbal u Crnoj Gori? A fudbal je fudbal, on je čistota sam po sebi, pa se u njega upisani mehanizmi etičkog pročišćenja aktiviraju sami od sebe. Ne bude uvek pravde, ni prava, ali na kraju uvek bude znano ko je ko i šta je šta. Barem, u normalnim zemljama. Ako i one, uopšte više i postoje.

A vi koji sve ovo čitate i pravite se ludi, uz tradiconalno preventivnu meru „neće mene”, znajte da hoće, jednog dana.

I laž za repetirani pištolj, odnosno baš repetirani pištolj, baš kao ona čuvena Čehovljeva puška, su toliko idiotski, nemoralni i neprimerni potezi, da se ne mogu opravdati pukom beslovesnošću. Iako su očigledno takvi resursi na minimumu, ipak se morao naći neko sa bar malo soli u glavi i ingerencijama u rukama da zaustavi ovu bruku i stupidariju. Kao da je pištolj guma za žvakanje. Pa je, nije, odnosno ipak je neko zalepio za sto.

Trebalo je biti duboko pomerene pameti, bezobrazan i bezobziran, nesuvisao i neuviđajan, na kraju krajeva i teška štetočina, pa pretiti pištoljem, ili izmišljati da ti je neko pretio oružjem.

Ipak, da se vratimo iz žanra groteske u realnost.

Pitam, a zapravo i ne tražim odgovor. Zna ga i svaki razuman građanin kome bestijalna propaganda nije isprala mozak, koji nije stavio šake na oči i uši da ne gledaju, i ne čuju.

Žive ljudi u bedi, o, da, ali je mnogo strašnije to što beda stanuje u ljudima odomaćena, razbaškarena, razgaćena, kao u svom stalnom domu, u svom prirodnom staništu. Beda je kategorija duše. Beda je pojela poslednje damare naših života. Otud to i takvo ništavilo, otud odsustvo besa ili tuge. Biti bednikom znači biti, pre svega, siromašan duhom.

To čak nije bio ni kukavičluk, kukavičluk je posledica svesti o veličini onog što se ima dokučiti i svesti o o sopstvenoj slabosti, ovde se radi o čistom ništavilu, o bedi kao nemogućnosti da se bude dostojanstven.

Malo je još ostalo do očaja. Ako je išta ostalo.

Curi vreme ovom pokoljenju, a ono o sebi ne zna ništa. Koji život živimo, što su naša stremljenja, čemu se nadamo, imamo li kakvih snova? Nadlagujemo se sami sa sobom, nadgornjavamo u samoobmanama, merimo se u prostaštvu i prostaklucima, lažemo druge o sebi i sebe o drugima, raskerečeni između priimitivnog udvorišta i još primitivnije bahatosti.

Nemoć na jednoj i obest na drugoj strani, večito budženje đunte sa sitnim nutom, stalno samozavaranje i stalna improvizacija, ako ne padne kiša, gume će možda izdržati. A možda i neće. Nešto ćemo, već izmuvati. Važno je da je kriv neko drugi, uvek je neko kriv za naše greške samo mi nismo, mi smo se tu zadesili. Samo mi govorimo. Kad nismo zabrinuti, onda smo ponosni. Kad ne uspemo, onda smo samo samosažaljivi, sentimentalni, skloni dertu, onda tražimo razumevanje da razbijemo flašu, polomimo staklarju, prođemo kroz crveno. Istina je uvek jednina, ne može biti množina. Osim, naravno u Crnoj Gori.