Дерби мађионичар Саша Обрадовић

Мучила је недоумица црвено-белу јавност, објашњена питањем – да ли је Саша Обрадовић могао да мотивише изабранике за недавни абалигашки дерби, поготово јер веома брзо следио наредни – евролигашки синоћ. Ипак, историја указује да тренер Црвене звезде и те како има лично искуство, поред Небојше Илића, можда и кључно за самопоуздање и енергију екипе.

Март 1994. остаће заувек у памћењу стратега. После шестогодишње епопеје на Малом Калемегдану, отиснуо се у Лимож, спреман да као велики таленат и потенцијални репрезентативац моћне Југославије изгради име у иностранству. Ипак, Божидар Маљковић је Обрадовића заменио са Денијем Јангом, стога се Саша на кратко вратио у Београд и недвосмислено потврдио класу.

После више од две деценије паузе, вечити ривали састали су се у финалу Купа СР Југославије. Поприште спектакла, испоставило се и резултатски, био је новосадски СПЕНС, скоро 7.000 љубитеља игре под обручима дошло је у дворану да испрати изабранике Жељка Лукајића и Владислава Лучића, док су правду делили Тихомир Бубало и Бранко Јовановић.

Узданице српске кошарке нису разочарале, поготово Саша Обрадовић. Постигао је 41 поен, шутирајући тројке 5-5 и бацања 25-22, међутим – црвено-бели су морали пехар да препусте Николи Лончару и дружини. Уједно, иако је будући тренер, из тадашњег угла, доживео пораз, поставио је високе стандарде по броју кошева на вечитом дербију и директно стао раме уз раме са Љубодрагом Дуцијем Симоновићем (59), Бориславом Ћурчићем (45), Небојшом Илићем (42) и многим великанима. Куриозитет је да су на том сусрету оба тима шутирала чак 96 пута са линије слободних бацања (?!), пресудила је чињеница да је Парни ваљак био бољи из игре, 56-32 наспрам 53-27 и имао већи број двоцифрених појединаца – Лончар, Сретеновић, Бркић, Стевановић, Берић, Ребрача...

Посматрајући извештаје доајена спортског новинарства, Веселин Баровић, тадашњи председник КСЈ, пехар је веома лако могао да уручи миљеницима стратега Лучића. Партизан је у завршници водио двоцифреном разликом (101:91), али се напрасно опустио и дозволио да се Звезда потпуно врати (100:102). На 11 секунди до краја, арбитри су досудили „мртву” лопту, после подбацивања дошла је до играча црно-белих. Логично, уследио је фаул, Сретеновић је са линије слободних бацања био непогрешив и екипа из Хумске се радовала.

Туга на Малом Калемегдану није дуго трајала. Само два месеца касније заказано је велико финале Прве лиге Југославије, односно плеј-оф дуели вечитих ривала. Обрадовић и другари славили су са 4-1, док је Саша са 13, 26, 24, 17 и 18 поена био кључна личност у подвигу. Мечеви су играни у тадашњој дворани „Пионир”, посета је разочарала само у уводном дуелу (4.500)...

Стога, Џеред Батлер, Никола Калинић и остали миљеници црвено-беле публике нису имали право синоћ да разочарају, јер из прве руке могу да чују злата вредне савете, употпуњене чињеницама да се 1994, поред кошарке, мислило и на рат, нередовна примања...