Увек ћемо имати Лос Анђелес - Вуковић „киднаповао” заставу са јарбола

Добро је и природно сећати се прошлости и мислити на будућност, каже нобеловац Иво Андрић у „Знаковима поред пута”.

Рукометно гледано, треба сачувати од заборава сваки делић успеха, а било је их је, користити га не за живот у прошлости, већ као инспирацију и за оно што ће бити.

У години на измаку навршиле су се четири деценије од како су се обе селекције, женска и мушка, додуше под именом Југославија, попеле на олимпијски трон у Лос Анђелесу.

Симболично, наредни највећи самит спортиста је баш у Граду анђела 2028. Рано је још да се на тај начин гледа у будућност, али можемо поново, макар и у празничним данима, да завиримо у тај кутак славне прошлости, подсетимо се подвига који наредних 36 година, до Француске, 2021. у Токију више никоме није пошао за руком.

А, југословенски рукометни тим, у Лос Анђелес те 1984. стигао је, што због неспорног квалитета, што због бојкота источног блока, као фаворит, на крају посао и завршио онако како је желео, на највишем постољу.

Очарали су и Американце, Милетове (Исаковић) кокице или Цецина (Китић) финта, додавања иза леђа и остале враголије које је чинила противницама, извињавајући се због неке мајсторије како „није намерно, мајке ми” хтела да потцени никог. Или голови Јасне Мердан, снага и умеће Рнића, Вујовића, Вуковића, Рађеновића... Бранко Штрбац је, кажу готово сви био највећи шаљивџија... Свако је дао печат том успеху.

А, на пут до трона, са мало више прича „иза кулиса”, провели су нас и у овој причи неки од главних протагониста...

- Сећам се да нас је покојни Покрајац (селектор), у пет будио да идемо на тренинг... – каже Момир Рнић, капитен те селекције, која ће се и две године касније окитити светским златом.

- Али, последња три дана су била најлепша, кад смо освојили злато, попели се на постоље, онда смо могли да бирамо где ћемо. Ишле смо на ваше финале, па ватерполиста – спонтано додаје Светлана Анастасовски Обућина, дама која је као и Момир учествовала три пута на Играма и има две медаље, сребро из Москве 1980. и злато из Лос Анђелеса, Момир и бронзу из Сеула.

- Ватерполисте смо гледали кад смо победили Американце. Било је феноменално, цело олимпијско село, бар кад је наша тадашња држава у питању било је на базену – присећа се и Рнић.

Заједнички поручују већ на почетку те шетње по прошлости:

- Жеља нам је да неке будуће генерације осете тај дух олимпизма. Колико смо поносни на наш успех, толико смо и сетни да то још нека генерација није достигла.

Која је, после толико година, прва асоцијација на Лос Анђелес?

- Сећам се отворене дискотеке, 5.000 спортиста у олимпијском селу. На том подијуму су били сви Карл Луис, Штефи Граф...Говорило се на свим језицима, махало рукама и ногама и сви смо се разумели – констатује Рнић.

Светлана, пак, даје шлагворт за следећи део приче:

- Поред свега имали смо фокус. Целе припреме, више од месец дана, водили смо рачуна о сваком детаљу, временској разлици, утакмице су биле сваки други дан. И једни и други смо били потпуно фокусирани тих десетак дана, размишљали само о златној медаљи. А, кад смо то остварили, онда смо могли да идемо где хоћемо. Видела сам Тихи океан, Барбару Стрејсенд на улици, фотографисала се са Карл Луисом...

Совјета су бојкотовали Игре, јасно је било да сте били главни фаворити, а имали сте већ и искуство из Москве – даме сребрне, мушки пети. Колико је тешко било са свим тим у глави „одрадити” овог пута задатак до краја?

- У Москви смо биле сребрне и плакале смо. Прилазе нам Ратко Рудић и остали питају: „Шта је вама?” Кажемо: „Нисмо најбоље”. А, стварно Совјетски Савез у женском рукомету, па и у мушком био је зид од три метра иза кога не видиш гол. Тад је био и ДДР, Мађарска, Чехословачка. Рукомет се играо на истоку и ако желиш да будеш најбољи такве мораш да добијеш. Играла сам, рецимо, против мајке Штефана Кречмара, она је била лево, ја десно крило. Било је страшно напето.

И Рнић се сећа Москве која је била инспирација за оно што ће уследити у Лос Анђелесу.

- За нас је то била велика школа... Долазак у Сурчин на аеродром, не могу никад да заборавим... У фокусу су били они с медаљама, нас нико ни да погледа. Повукли смо се у ћошак са пртљагом и дали руке да док год будемо заједно, никад се са великог такмичења нећемо вратити без медаље. Тако је и било свих наредних година закључно са Сеулом.

А, карактер победника градили су, признају обоје тако што су били тим, без поговора поштовали оно што су замислили Бранислав Покрајац и Јосип Самарџија, и уопште није било важно, кажу, ко је на терену, већ фокус на крајњи циљ и поштовање хијерархије.

Тај поредак ствари дао је и моћ над ривалима.

- Имали смо утисак да се све екипе на Играма уједине опет бисмо победили. Никоме нисмо признавали да је бољи. Мислим да нешто од тога треба и сад задржати, надограђивати нечим другим. Тренер мора да се наметне карактером, знањем одлучношћу и кад уз све то и Савез прати, онда се и долази до нечег – сагласни су обоје, а Светлана Обућина још додаје:

 - Гледала сам сада јуниорске и кадетске репрезентације, дечица су одлична, само треба да се сви око њих ангажујемо.

Припреме за Лос Анђелес су биле и дугачке и паклене?

- Тиволи је био наша друга спаваћа соба, спавали смо буквално на тим степеницама – присећа се Рнић.

- Ми смо били на Брду код Крања, спусти се рампа, ујутру у пола седам футинг, срндаћи трче поред нас у Титовој резиденцији... Знали смо да догурамо и до до четири тренинга дневно и то без поговора – додаје Светлана.

Зашто вас је Краја будио у пет?

- Заказивао нам је тренинге у осам ујутру, а у већ у шест смо вежбали испред павиљона. Мрак у Лос Анђелесу, идемо у кухињу да једемо, нема никога, жене које раде ту још се нису ваљано разбудиле... Али, морам да му одам признање, били смо беспрекорно физички припремљени. Нико није могао да нам парира на том плану. Били смо спремни да играмо по две утакмице у дану.

На крају се све то заборавља, медаља остаје, дружења, мали фудбал испред павиљона са Драженом Петровићем, одлазак у Дизниленд, ноћна вожња отвореним таксијима и „још триста чуда” што је тада Америка могла да понуди, присећају се, а кроз њихове приче ми да то сачувамо од заборава.