Uvek ćemo imati Los Anđeles - Vuković „kidnapovao” zastavu sa jarbola

Dobro je i prirodno sećati se prošlosti i misliti na budućnost, kaže nobelovac Ivo Andrić u „Znakovima pored puta”.

Rukometno gledano, treba sačuvati od zaborava svaki delić uspeha, a bilo je ih je, koristiti ga ne za život u prošlosti, već kao inspiraciju i za ono što će biti.

U godini na izmaku navršile su se četiri decenije od kako su se obe selekcije, ženska i muška, doduše pod imenom Jugoslavija, popele na olimpijski tron u Los Anđelesu.

Simbolično, naredni najveći samit sportista je baš u Gradu anđela 2028. Rano je još da se na taj način gleda u budućnost, ali možemo ponovo, makar i u prazničnim danima, da zavirimo u taj kutak slavne prošlosti, podsetimo se podviga koji narednih 36 godina, do Francuske, 2021. u Tokiju više nikome nije pošao za rukom.

A, jugoslovenski rukometni tim, u Los Anđeles te 1984. stigao je, što zbog nespornog kvaliteta, što zbog bojkota istočnog bloka, kao favorit, na kraju posao i završio onako kako je želeo, na najvišem postolju.

Očarali su i Amerikance, Miletove (Isaković) kokice ili Cecina (Kitić) finta, dodavanja iza leđa i ostale vragolije koje je činila protivnicama, izvinjavajući se zbog neke majstorije kako „nije namerno, majke mi” htela da potceni nikog. Ili golovi Jasne Merdan, snaga i umeće Rnića, Vujovića, Vukovića, Rađenovića... Branko Štrbac je, kažu gotovo svi bio najveći šaljivdžija... Svako je dao pečat tom uspehu.

A, na put do trona, sa malo više priča „iza kulisa”, proveli su nas i u ovoj priči neki od glavnih protagonista...

- Sećam se da nas je pokojni Pokrajac (selektor), u pet budio da idemo na trening... – kaže Momir Rnić, kapiten te selekcije, koja će se i dve godine kasnije okititi svetskim zlatom.

- Ali, poslednja tri dana su bila najlepša, kad smo osvojili zlato, popeli se na postolje, onda smo mogli da biramo gde ćemo. Išle smo na vaše finale, pa vaterpolista – spontano dodaje Svetlana Anastasovski Obućina, dama koja je kao i Momir učestvovala tri puta na Igrama i ima dve medalje, srebro iz Moskve 1980. i zlato iz Los Anđelesa, Momir i bronzu iz Seula.

- Vaterpoliste smo gledali kad smo pobedili Amerikance. Bilo je fenomenalno, celo olimpijsko selo, bar kad je naša tadašnja država u pitanju bilo je na bazenu – priseća se i Rnić.

Zajednički poručuju već na početku te šetnje po prošlosti:

- Želja nam je da neke buduće generacije osete taj duh olimpizma. Koliko smo ponosni na naš uspeh, toliko smo i setni da to još neka generacija nije dostigla.

Koja je, posle toliko godina, prva asocijacija na Los Anđeles?

- Sećam se otvorene diskoteke, 5.000 sportista u olimpijskom selu. Na tom podijumu su bili svi Karl Luis, Štefi Graf...Govorilo se na svim jezicima, mahalo rukama i nogama i svi smo se razumeli – konstatuje Rnić.

Svetlana, pak, daje šlagvort za sledeći deo priče:

- Pored svega imali smo fokus. Cele pripreme, više od mesec dana, vodili smo računa o svakom detalju, vremenskoj razlici, utakmice su bile svaki drugi dan. I jedni i drugi smo bili potpuno fokusirani tih desetak dana, razmišljali samo o zlatnoj medalji. A, kad smo to ostvarili, onda smo mogli da idemo gde hoćemo. Videla sam Tihi okean, Barbaru Strejsend na ulici, fotografisala se sa Karl Luisom...

Sovjeta su bojkotovali Igre, jasno je bilo da ste bili glavni favoriti, a imali ste već i iskustvo iz Moskve – dame srebrne, muški peti. Koliko je teško bilo sa svim tim u glavi „odraditi” ovog puta zadatak do kraja?

- U Moskvi smo bile srebrne i plakale smo. Prilaze nam Ratko Rudić i ostali pitaju: „Šta je vama?” Kažemo: „Nismo najbolje”. A, stvarno Sovjetski Savez u ženskom rukometu, pa i u muškom bio je zid od tri metra iza koga ne vidiš gol. Tad je bio i DDR, Mađarska, Čehoslovačka. Rukomet se igrao na istoku i ako želiš da budeš najbolji takve moraš da dobiješ. Igrala sam, recimo, protiv majke Štefana Krečmara, ona je bila levo, ja desno krilo. Bilo je strašno napeto.

I Rnić se seća Moskve koja je bila inspiracija za ono što će uslediti u Los Anđelesu.

- Za nas je to bila velika škola... Dolazak u Surčin na aerodrom, ne mogu nikad da zaboravim... U fokusu su bili oni s medaljama, nas niko ni da pogleda. Povukli smo se u ćošak sa prtljagom i dali ruke da dok god budemo zajedno, nikad se sa velikog takmičenja nećemo vratiti bez medalje. Tako je i bilo svih narednih godina zaključno sa Seulom.

A, karakter pobednika gradili su, priznaju oboje tako što su bili tim, bez pogovora poštovali ono što su zamislili Branislav Pokrajac i Josip Samardžija, i uopšte nije bilo važno, kažu, ko je na terenu, već fokus na krajnji cilj i poštovanje hijerarhije.

Taj poredak stvari dao je i moć nad rivalima.

- Imali smo utisak da se sve ekipe na Igrama ujedine opet bismo pobedili. Nikome nismo priznavali da je bolji. Mislim da nešto od toga treba i sad zadržati, nadograđivati nečim drugim. Trener mora da se nametne karakterom, znanjem odlučnošću i kad uz sve to i Savez prati, onda se i dolazi do nečeg – saglasni su oboje, a Svetlana Obućina još dodaje:

 - Gledala sam sada juniorske i kadetske reprezentacije, dečica su odlična, samo treba da se svi oko njih angažujemo.

Pripreme za Los Anđeles su bile i dugačke i paklene?

- Tivoli je bio naša druga spavaća soba, spavali smo bukvalno na tim stepenicama – priseća se Rnić.

- Mi smo bili na Brdu kod Kranja, spusti se rampa, ujutru u pola sedam futing, srndaći trče pored nas u Titovoj rezidenciji... Znali smo da doguramo i do do četiri treninga dnevno i to bez pogovora – dodaje Svetlana.

Zašto vas je Kraja budio u pet?

- Zakazivao nam je treninge u osam ujutru, a u već u šest smo vežbali ispred paviljona. Mrak u Los Anđelesu, idemo u kuhinju da jedemo, nema nikoga, žene koje rade tu još se nisu valjano razbudile... Ali, moram da mu odam priznanje, bili smo besprekorno fizički pripremljeni. Niko nije mogao da nam parira na tom planu. Bili smo spremni da igramo po dve utakmice u danu.

Na kraju se sve to zaboravlja, medalja ostaje, druženja, mali fudbal ispred paviljona sa Draženom Petrovićem, odlazak u Diznilend, noćna vožnja otvorenim taksijima i „još trista čuda” što je tada Amerika mogla da ponudi, prisećaju se, a kroz njihove priče mi da to sačuvamo od zaborava.