Ковилово као талија

Због здравствених проблема Катарина Томашевић није била са репрезентацијом на мартовским припремама, али се државном тиму прикључила пред најважније и одлучујуће утакмице ове године.

Иако је првобитни план био да се прикључи стручном штабу као тренер голмана, уследило је питање на које Министарка одбране није могла да кже „не“.

– Питали су ме да ли могу да помогнем и као играч. И шта да кажем… срце је рекло да – искрено је рекла Катарина Томашевић.

Размишљали о крају каријере, иако можете још доста да пружите?

– Док осећам да имам снаге и жеље ту сам. Једном кад се заувек повучем са терена, природно је да останем као тренер голмана. Волим то и могу да помогнем, веома се радујем предстојећим данима.

Рекло би се да имате вишеструку улогу у репрезентацији?

– Приступам већини девојкама мајчински. Неке од њих имају година готово колико и мој син. Видим их као своју децу и ту сам за све што им треба – на терену, ван њега, свеједно. Важно ми је да знају да могу да приђу без неког страха.

Поред Вас, у државни тим су се вратиле и Андреа Лекић, Драгана Цвијић, Катарина Крпеж-Шлезак. И поново је, као и 2013. кад је направљен највећи успех, база Ковилово… Да ли су се вратиле неке старе успомене?

– Јесу, има их баш досста и вежу нас лепе успомене за Ковилово. Цимерка ми је била Сања Дамњановић и свакодневно смо имале ангедодте. Нисмо могле да спавамо после касних утакмица, адреналин је радио своје. Гледале смо репризе до дубоко у ноћ. Сања иначе воли да спава дуже и често касни, тако је једног јутра ушла на тренинг са јабуком и сендвичем и рекла „Извините, тренеру, могу само ово да поједем?” Он је све знао и само јој је рекао  Добро, Сања, седи, поједи.” Било је ту толико разумевања и толеранције, a yато смо, вероватно, и успеле.

Катарина Томашевић се не сећа неких тренутака:

– Као да сам била у трансу. Као да се то не дешава нама. Сећам се нечега, али већину сам заборавила. И није само код мене тако, све смо биле у неком нашем свету. Без драме, само оно, дошли смо да победимо! Тај осећај заједништва. Знала сам, ако прође неко Андреу, Ерика ће да помогне. Сања ће да притрчи. Сви ће да скоче. То другарство, то јединство, то нас је довело до успеха. А то није настало те године ми смо то градиле од 2012.

Финале, пораз у пуној Арнени…

– Не могу о томе, ту утакмицу никада нисам одгледала поново. Нити ћу. То ми баш тешко пада. Изгубити финале пред 23.000 људи… Најежим се сва док причам о томе.“

Ипак, сребро је на грудима.

– Огроман је то успех. Али свеједно.

Кији бисте меч радо поново одиграли?

– То полуфинале са Пољском је мени можда и најдража утакмица. Иако ми и она са Норвежанкама заузима високу позицију, али то ми је било стресно. Против Пољске смо доминирале, а та победа значила је да узимамо медаљу и осећај је био невероватан. Сваки спортиста то треба да доживи!

Дванаест година касније, на истом месту, у најважнијем тренутку за српски женски рукомет, мечеви против Словеније?

– Путујемо у Цеље са вером да можемо да одиграмо врхунски меч. Потом идемо у Бор да пред нашом публиком славимо пласман на Светско првенство. Позивам све љубитеље рукомета да нам се придруже и да у недељу буду наш играч више – рекла је Катарина Томашевић.