Kovilovo kao talija

Zbog zdravstvenih problema Katarina Tomašević nije bila sa reprezentacijom na martovskim pripremama, ali se državnom timu priključila pred najvažnije i odlučujuće utakmice ove godine.

Iako je prvobitni plan bio da se priključi stručnom štabu kao trener golmana, usledilo je pitanje na koje Ministarka odbrane nije mogla da kže „ne“.

– Pitali su me da li mogu da pomognem i kao igrač. I šta da kažem… srce je reklo da – iskreno je rekla Katarina Tomašević.

Razmišljali o kraju karijere, iako možete još dosta da pružite?

– Dok osećam da imam snage i želje tu sam. Jednom kad se zauvek povučem sa terena, prirodno je da ostanem kao trener golmana. Volim to i mogu da pomognem, veoma se radujem predstojećim danima.

Reklo bi se da imate višestruku ulogu u reprezentaciji?

– Pristupam većini devojkama majčinski. Neke od njih imaju godina gotovo koliko i moj sin. Vidim ih kao svoju decu i tu sam za sve što im treba – na terenu, van njega, svejedno. Važno mi je da znaju da mogu da priđu bez nekog straha.

Pored Vas, u državni tim su se vratile i Andrea Lekić, Dragana Cvijić, Katarina Krpež-Šlezak. I ponovo je, kao i 2013. kad je napravljen najveći uspeh, baza Kovilovo… Da li su se vratile neke stare uspomene?

– Jesu, ima ih baš dossta i vežu nas lepe uspomene za Kovilovo. Cimerka mi je bila Sanja Damnjanović i svakodnevno smo imale angedodte. Nismo mogle da spavamo posle kasnih utakmica, adrenalin je radio svoje. Gledale smo reprize do duboko u noć. Sanja inače voli da spava duže i često kasni, tako je jednog jutra ušla na trening sa jabukom i sendvičem i rekla „Izvinite, treneru, mogu samo ovo da pojedem?” On je sve znao i samo joj je rekao  Dobro, Sanja, sedi, pojedi.” Bilo je tu toliko razumevanja i tolerancije, a yato smo, verovatno, i uspele.

Katarina Tomašević se ne seća nekih trenutaka:

– Kao da sam bila u transu. Kao da se to ne dešava nama. Sećam se nečega, ali većinu sam zaboravila. I nije samo kod mene tako, sve smo bile u nekom našem svetu. Bez drame, samo ono, došli smo da pobedimo! Taj osećaj zajedništva. Znala sam, ako prođe neko Andreu, Erika će da pomogne. Sanja će da pritrči. Svi će da skoče. To drugarstvo, to jedinstvo, to nas je dovelo do uspeha. A to nije nastalo te godine mi smo to gradile od 2012.

Finale, poraz u punoj Arneni…

– Ne mogu o tome, tu utakmicu nikada nisam odgledala ponovo. Niti ću. To mi baš teško pada. Izgubiti finale pred 23.000 ljudi… Naježim se sva dok pričam o tome.“

Ipak, srebro je na grudima.

– Ogroman je to uspeh. Ali svejedno.

Kiji biste meč rado ponovo odigrali?

– To polufinale sa Poljskom je meni možda i najdraža utakmica. Iako mi i ona sa Norvežankama zauzima visoku poziciju, ali to mi je bilo stresno. Protiv Poljske smo dominirale, a ta pobeda značila je da uzimamo medalju i osećaj je bio neverovatan. Svaki sportista to treba da doživi!

Dvanaest godina kasnije, na istom mestu, u najvažnijem trenutku za srpski ženski rukomet, mečevi protiv Slovenije?

– Putujemo u Celje sa verom da možemo da odigramo vrhunski meč. Potom idemo u Bor da pred našom publikom slavimo plasman na Svetsko prvenstvo. Pozivam sve ljubitelje rukometa da nam se pridruže i da u nedelju budu naš igrač više – rekla je Katarina Tomašević.